Ono sto me iznenadjuje je koliko mi je moazak, da se tako izrazim, prazan.
Secam se kada master Yoda kaze Luk Skywakler-u: "No more questions for today - clear your mind". E, mislim da sam upravo uspeo da ocistim svoj um od svih pitanja i od ocekivanja. A to se samo desilo, nisam nista uradio da tako bude. I nimalo ne brinem, kao da znam da ce sve biti kako treba, da ce stvari da idu svojim tokom.
Dakle, potpuno sam besposlen, a um cist. Nirvana.
Pripreme su, uglavnom, zavrsene: avionska karta kupljena, racun u banci ugasen, broj telefona prebacen na prepaid, sva dugovanja izmirena, visak stvari poklonjen onima kojima treba, bajs prodat i u dobrim je rukama....ostaje jos spakovati stvari u kofere i zaputiti se na aerodrom.
Naravno, ono najvaznije, viza je sada vec u pasosu: otisao u 8 ujutru u konzulat u Bircaninovoj, predao pasos, i dosao u 14h po njega - cekao nisam ni minut, ni da predam ni da podignem. Rekli su mi da cim stignem, da imam rok 5 dana da se javim nekom tamo birou za strance.
Inace, moj prvi radni dan u tudjini ce biti sretenje - dan drzavnosti ovog srbistana iz kojeg idem. Slucajnost? U slucajnost ne verujem jos od 1994. godine (e sad zvucim kao inspektor Blok).
Nosim samo tri knjige: neku moju epsku fantastiku (ne, nisu sranja poput igre prestola) koju skoro niko ovde i ne cita osim mene, i primenjenu kriptografiju - knjigu koju zovu hakerska biblija, a nema nikakve veze sa hakovanjem, ali dobro, sedma sila je uvek bila kreativna. Volim tu knjigu da citam - puna je logike, matematike, zanimljivih prica, scenaria upotrebe, istorijata kriptografije....odlicna za pred spavanje, jer tako brzo umori mozak da nikada duze od 10 minuta ne mogu da je citam. Nadam se da je nikada necu do kraja procitati.
Nosim garderobe jako malo, samo ono neophodno. Nosim neke sitnice, neke uspomene - ne moze se bez toga, zivi smo ljudi. Ali zato mi obuca zauzela pola kofera - rodila me majka nogatog. Kazu da sam trebao da se bavim plivanjem, zbog velikih stopala. Kakva glupost! Stopala su velika jer su se devedesetih, kad sam bio u pubertetu, kupovale patike 3 broja vece, pa noga slobodno rasla. Oni koji se secaju, znaju zasto se kupovala veca obuca, ja nesto i ne volim da se secam tog perioda.
Dok youtube autoplay vrti neke tuzne melodije, a februarsko nebo lici kao da ce uskoro avgustovska kisa, drugari zovu na po jednu. Kao da znaju sta mi ovog trenutka treba. To je ljubav.
A i cuvar Podbare je gladan - treba ga nahraniti.
Idem napolje, kao Dilan Dog, bez kisobrana....i nadam se da ce poceti da pada. Prijala bi mi.
Do skorog pisanja...
