Skola jeste bitna!

U poslednje vreme, često nalećem na rasprave u kojima klinci koji žele da im software developer bude buduće zanimanje, postavljaju pitanje "šta da upišu", a pri tome se misli na pitanje, koji fakultet. Takođe jako često i postavljaju pitanja u vezi popularne IT akademije, koja se besomučno reklamira kao magična škola koja će za godinu dana od totalnih početnika, stvoriti vrhunske programere.

S obzirom da čovek, po svojoj prirodi, želi da reši problem koji ima sa što manje napora (linija manjeg otopra), tako i ovim klincima, ta brza i laka rešenja deluju jako primamljivo.

Moraću da vas razočaram. U ovom slučaju, ne postoji brzo i lako. Ne postoji manji otpor ili pukotina kroz koju ćete se provući.
Morate da naučite! A da biste naučili, morate da učite!
A, koliko god da je naš obrazovni sistem loš i pun mana, još uvek je višestruko bolji od bilo kakve napucane varijante, tipa "postanite stručnjak za godinu dana".

Nema toga! Zaboravite!

Znate kako kažu psihoterapeuti, priznanje da problem postoji je već 1/3 procesa rešavanja problema, 2/3 je pronalazak načina da se problem reši, i 3/3 je samo rešavanje problema.

U ovom slučaju, ako želite da me poslušate, već ste rešili 1/3 svog problema.
Druga trećina je da odaberete svoj put, svoj način, i u tome vam mogu dati neki dobar savet. A savet je prost: upišite neki IT fakultet.
Odaberite fakultet u skladu sa vašim mogućnostima, i mogućnostima vaše porodice koja će vas podržavati za vreme studija. Napravite neki dobar presek, napravite kompromis (ali i oni neka naprave kompromis), odaberite grad u kojem ćete studirati, fakultet, i bacite se na posao!

Savetujem vam da odaberete fakultet koji znate da možete da završite, a ne samo onaj koji možete da upišete.
Spremite se dobro za prijemni. Na svim IT fakultetima se polaže matematika, i koliko god da ste bili dobri u srednjoj školi, potrebno vam je od 3-6 meseci ozbiljnog rada da se pripremite dobro za prijemni.
Pod ozbiljnim radom, podrazumeva se 2-4 sata učenja dnevno. Da, toliko! Nikako manje!
Pomislićete "ko, bre, da uči toliko, jesi li ti, bre, normalan?!?"
Kao što rekoh gore, nema lak način da se ovaj problem reši! Ni brz ni lak.

A kada upišete fakultet, i krenete da studirate, onda tek kreće žurka. Onda se spremite da učite po 4-8 sati dnevno. Da, baš toliko, i to skoro svakog dana.
Nema brzo i lako.

Pretpostavljam da su se mnogi obeshrabrili nakon ovoga, ali to mi nije cilj, cilj mi je da samo predočim realnu situaciju, i šta vas čeka ako rešite da se uhvatite u koštac sa ovim problemom.

Ali dosta je priče o učenju, hajde malo da vidimo i onu drugu stranu studiranja IT fakulteta.

Prvo, ono što je zajedničko svim studentima, to su sve čari studentskog života. To je tako lepo i tako dobro iskustvo, kakvo se samo jednom u životu proživi. I nema reprizu. I ne može da se prepriča, jednostavno, te godine moraju da se prožive. Sada, sa udaljenosti od oko 15 godina, mogu vam reći da svoje studentske dane i iskustvo tog života, ne bih dao ni za kakva blaga ovog sveta.

Drugo, samo učenje svoje struke vam je veoma lako, jer za svaku oblast danas postoji toliko literature besplatne na internetu, toliko dobrih foruma, zajednica software developera za bilo koju oblast i/ili tehnologiju je tako velika i jaka, da ćete dobijati pomoć na sve strane. Nikada nećete biti sami, bez literature i pomoći, dokle god imate pristup internetu

Treće, vaš trud će brzo da se isplati. I to bukvalno.
Mnogi dobri IT studenti, već posle tri godine, počinju honorarno da rade, ili dobijaju neku stipendiju od neke firme, ili sa profesorima/asistentima, kreću u neke komercijalne projekte, gde osim što stiču ogromno praktično iskustvo, takođe zarade i veoma lepe pare za jednog studenta.
A o putovanjima, konferencijama, i slično, bolje da i ne govorim.

I na kraju, kada diplomirate, uz svo to iskustvo koje ste stekli, pravi, odlično plaćen posao, ćete naći u roku od nekoliko dana do nekoliko nedelja! Da, bukvalno toliko brzo!

I bićete programeri, bićete software developeri.

Nakon godinu dana, i bačenih 2000 evra u IT akademiji ili nekoj sličnoj ustanovi, nećete postati software developeri! Nećete postati programeri! Zagrebaćete i zaviriti u IT svet (što možete i gledajući razne besplatne tutorijale na youtube-u), velika većina će se uplašiti, i pobeći glavom bez obzira.

Tako da, škola jeste bitna! Veoma bitna, veoma važna!
Ne dozvolite da vas kič, šund, treš kultura, hipsteri, aktivisti političkih stranaka i ostali moderni brzi sugrađani, ubede u suprotno.

Želite li da postanete stručnjak u nekoj oblasti, da budete samostalni, da budete svoji ljudi - školujte se! A najlakši način da se školujete, jeste da na vreme upišete fakultet iz oblasti koju volite. Verujte mi, isplati se!

Leto na severu

Leto je na severnoj polulopti.
Pa, kako gde. Vidim da u rodnoj grudi sve gori i da će se ovo leto pamtiti kao jedno od najtoplijih. Mada, ne verujem da će se predugo pamtiti, jer kako stvari stoje, uprkos tome što mnogi negiraju, klima se promenila i niko više ne može da predvidi šta nas čeka.
I dok Srbija gori, ovaj moj sever nikako da prevali 23 celzijusa i da spoji tri dana bez kiše. A ja, šta ću drugo, nego da se istripujem da sam kao Dilan Dog, i da prkosim i idem svuda bez kišobrana, dok i ovo malo slabe kose ne opadne.
Danas je subota, posle radne nedelje koja je proletela, možda, najbrže od svih koje pamtim. Nebo je sivo, sa par kratkih provirivanja sunca. Moja životna saputnica vredno uči jezik, dok ja sa slušalicama u ušima slušam soundtrack iz filma Django Unchained i ubijam vreme pišući komentare po fejsu i vodeći unapred izgubljene bitke protiv ljudske gluposti. Ali se ne ljutim što gubim bitke, čak više ni ne sažaljevam one koji me u ovim bitkama pobeđuju.
Još uvek ima malo domaće rakijice.
Sipam jednu, i lagano uživam u tom dobro poznatom ukusu. U svakom gutljaju. I u vedroj dosadi.
Još samo kada bi imalo malo više sunca.
U poslednje vreme primećujem kako mi prija latino zvuk i španski jezik. A čuo sam da Tenerifi imaju odličnu klimu, plus, imaju jednu od najboljih astronomskih observatorija na svetu (san jednog dečaka koji je voleo noću da se iskrade iz kuće i ide u mrak da posmatra zvezde). Da li ja to slutim nešto? ;)
"Ova muva baš iritira, ulovi je", čujem dobro poznati glas koji me vraća iz sveta snova. I onda se setim da sam negde od nekoga čuo da na Tenerifima nema komaraca. Kakav li je to raj!
Odoh da vijam muvu, uz latino zvuke u glavi, i ukus dobre domace rakije u ustima.
Nije lose ovo subotnje popodne.

Automobil u Nemackoj

Život je ušao u neki svoj ritam, i uz manje oscilacije, ide nekim uobičajenim tokom. I tako, malo po malo, nakon promene vozačke dozvole, došlo se i do procedure kupovine i registracije automobila. S obzirom da je i tu zakonska regulativa drugačija nego u Srbiji, rekoh da napišem nešto o tome.

1. Kupovina automobila

Tu ne bih mnogo tupio, jer postoje čitavi forumi koji se bave tematikom kako kupiti dobar auto. Na osnovu ličnog iskustva, uvek je bilo koliko para - toliko i muzike. Prednost ovde je, što kada kupujete polovni automobil u salonima, dobijate 12 meseci garancije. Plus, većina ozbiljnijih salona ima i opcije finansiranja preko neke od svojih banaka, sa prilično povoljnom kamatom, tako da i kupovina auta na kredit je ovde potpuno drugačija i komotnija priča nego u Srbiji - rata će biti pristojna, a svu papirologiju završite za pola sata, na licu mesta - u salonu gde i kupujete auto.
Zanimljivost: kada kupujete auto na auto-placu, prvo što vas pitaju je "da li ćete auto voziti u Nemačkoj ili ga izvozite". A pitanje je postavljeno isključivo zato što mnoga ta stara vozila ne bi mogla proći tehnički pregled (koji je ovde mnogo rigorozniji).
Moja preporuka je ili kupiti auto u nekom auto-salonu, ili ako naletite pa direktno od nekog privatnog lica, koje poznajete i znate istorijat auta. Uostalom, slično je kao i u Srbiji.

2. Registracija, osiguranje i ostalo

Ovde se stvari razlikuju, i obaveze vozača oko onoga što mi zovemo "registracija auta", iako suštinski iste, ovde su praktično razdvojene u tri različite stvari:

 - Tehnički pregled (TUV): radi se jednom u dve godine, i vrlo je rigorozan, pogotovo kada su u pitanju kočnice - moraju biti perfektne da bi se prošao tehnički. Košta oko 100 evra.

- Porez (Steuer): plaća se jednom godišnje, i to tako što vam država automatski skine sa računa. Iznos poreza zavisi od mnogo toga, ali najviše od emisije CO2, i od vrste motora (dizel ili benzinac). Na primer, za dizela sa emisijom CO2 ispod 120 g/km, porez će biti oko 150 evra, dok za one dizelaše koji imaju veću emisiju, ide i do preko 300 evra godišnje. Za benzince je porez, u proseku, oko 100 evra.
Zanimljivo je da se za oldtajmere (starije od 30 godina) ne gleda emisija CO2, već se plaća neki paušalni iznos (čini mi se da je devedeset i nešto evra).

- Osiguranje (Versicherung): Kao i kod nas, imamo obavezno osiguranje (Haftpflichtversicherung) i kasko (delimični ili potpuni).
Ovo je najveći trošak, i ujedno mu treba posvetiti najviše pažnje, jer obračun ovog troška je prilično složen i zavisi od mnogo stvari. Neke od stvari su, tipa, kakvu vrstu parkinga imate, koliko kilometara (odprilike) godisnje prelazite, da li auto koristite isključivo u privatne ili i u poslovne svrhe, i tako dalje.
Oni parametri koji značajno utiču na visinu obaveznog osiguranje su vaš vozački staž, i koliko ste dugo vozili bez da ste prouzrokovali štetu. Na osnovu ta dva parmetara, osiguravajuća kuća će vam dodeliti, takozvanu, SF klasu. Na primer, ako ste totalni početnik, bićete SF0, što znači da plaćate 100% cene. Ako imate vozačkog staža četiri ili više godina, bićete SF1/2, što je 75% cene, a recimo, ako četiri godine vozite i niste napravili nikakvu štetu, imaćete klasu SF4, što je svega 48% od pune cene. I kako vreme prolazi, a vi ne napravite štetu, SF klasa će vam se povećavati.

Kolega, koji je ranije polagao ovde vozački ispit, pa su ga vodili kao početnika (iako čovek vozi više od 20 godina), prve godine je morao platiti punu cenu, dok meni, koji sam zamenio vozačku dozvolu za Nemačku vozačku (u kojoj mi stoji podatak da je datum od kada imam dozvolu stari datum, iz Srbije, pa me nisu tretirali kao početnika), i koji sam nabavio potvrde od osiguranja iz Srbije da nisam poslednje četiri godine imao nikakvu štetu, priznali su SF4 klasu. Primera radi, moje osiguranje sa SF4 klasom je oko 320 evra godišnje, dok je kolega prve godine platio oko 650.

I još jedna napomena vezana za izbor osiguranja: ima milion osiguravajućih kuća, ali retko koja će da prizna vozački staž iz Srbije, kao i ostale potvrde. Mi smo ovde otkrili da osiguravajuća kuća HUK-Coburg priznaje sve, a osoblje je veoma ljubazno i imaju odličan online servis, tako da ih toplo preporučujem.
Potvrdu koji vadite u osiguranju u Srbiji, obavezno prevedite na nemački (mada sam čuo i da priznaju i ako je na engleskom jeziku).

Update: Osiguranje traje od dana kada ste osigurali auto, pa do kraja kalendarske godine. Ukoliko želite da prekinete osiguranje, ili da ga promenite, morate to uraditi najmanje mesec dana pre kraja kalendarske godine. Ukoliko to ne uradite, osiguranje se produžava dalje, po default-u. Dakle nije kao kod nas (da traje tačno godinu dana).
Takođe, osiguranje se može uzeti i za kraći period (što je zgodno za motorcikliste, kojima ne treba da im motorcikl bude osiguran tokom cele godine, već samo u sezoni).

To je, otprilike, to.
Sad, pravac Autobahn!

Jedna losa strana gastarbajterskog zivota

Jedna  (po meni i jedina) loša strana ovog života preko je u tome što ste daleko od mnogih dragih ljudi, a pre svega od onih najbližih - od porodice. Bilo da je to primarna porodica iz koje ste potekli, bilo da je u pitanju vaša porodica koju ste osnovali ili radite na njenom osnivanju, ta razdvojenost teško pada.
I kada stvari idu nekim normalnim tokom, kada je manje-više sve u redu, ta razdvojenost nije toliko teška, više je kao kamenčić u cipeli koji žulja, ali ne pravi žulj. I kako vreme ide, navikavate se na taj kamenčić i uglavnom ga i ne primećujete.

Međutim, kada stvari krenu loše, kada nešto sa njima nije u redu, onda taj kamičak poraste, iskoči iz cipele i okači vam se oko vrata. I onda vas tera da hodate pogrbljeni, povijene glave, sumornog pogleda, tako da vam i osmeh postaje bolan. Kao da je odjednom gravitacija dvostruko jača i teško vam je da se borite sa njom. I još više je pojačano ne samo tom daljinom, već i time što ste ovde videli da neke stvari mogu mnogo bolje i humanije da se reše, i da za te neke loše stvari u Srbiji, pogotovo za nedostatak empatije onih kojima profesija nalaže da je imaju, nije kriva loša politika.
I tako, dani prolaze, a vi želite jako da ste uz njih, a fizički je neizvodljivo. Bilo bi izvodljivo, ali bi to značilo da bacite niz vodu sav trud i sve što ste uradili da dođete tu gde jeste i da započnete neki normalniji život, a znate da oni to ne bi želeli.
A kamen postaje sve teži i teži, a okolnosti su takve da samo možete da sedite i da čekate. I da očekujete najgore, a nadate se najboljem. Ne postoji ništa teže od tog čekanja.
Pravi savet kako se izboriti sa tim, jednostavno nemam. Nije loše pronaći nekako vremena, otići na dan-dva, iscimati se, i nekako se umiriti, ili pak dodatno uznemiriti. U mom slučaju je oboje.
I, naravno, ne bih bio sa Balkana da u ovakvim situacijama ne prizovem u pomoć crni humor. Setio sam se jednog luckastog potpukovnika iz vojske, koji je na svaku našu žalbu imao alan-fordovski odgovor, tipa "Šta ćete, deco, znam, nije lako, da je lako, ne bi bilo teško."
I uspem da se nasmejem malo, a da taj osmeh ne zaboli. Smislim bezbroj crnih dosetki na trenutnu situaciju, ali kako brzo dođu, tako brzo i nestanu i ne ostanu zapisane. Ipak nije red. Treba biti dostojanstven.
Ionako će se sve na kraju svesti na onu staru: "No pain, no gain".
Ono što je najvažnije, to je da shvatimo i uvek imamo na umu, da život ide unapred, nikada unazad. Da vreme teče uvek ka većim datumima. I da nije bitno kakva je bila prošlost, da je samo važan onaj put na kojem smo trenutno, kao i ono prema čemu taj put vodi. Sa trenutnom situacijom se borimo najbolje što umemo.
I na kraju, da citiram Gandalfa (tj. Tolkina):

“I wish it need not have happened in my time," said Frodo.
"So do I," said Gandalf, "and so do all who live to see such times. But that is not for them to decide. All we have to decide is what to do with the time that is given us.”

Zamena Vozacke Dozvole u Nemackoj

Konačno, nakon sto godina samoće, dočekasmo da famozni sporazum o priznavanju vozačkih dozvola između Srbije i Nemačke bude potpisan.

Zašto nije potpisan ranije, ne bih da iznosim, jer će zvučati kao teorija zavere, a i nije mi to cilj, već da prezentujem svoje lično iskustvo sa zamene istih, a sve u nameri da svako koga to uskoro čeka dobije nedvosmislene informacije šta mu je potrebno i koliko će ga koštati.

Pravo na zamenu ima svako ko ima prebivalište u Nemačkoj minimum šest meseci. Prvih šest meseci nam je dozvoljeno da vozimo sa srpskom vozačkom dozvolom.

Za A, B, i BE kategoriju, potrebno je sledeće:

-          Jedna fotka, formata kao za pasoš.

-          Pasoš - na uvid

-          Boravišna dozvola – na uvid

-          Prijava boravka (takozvani Meldebescheinigung).

-          I, naravno, važeća srpska vozačka dozvola.

Cena takse za zamenu vozačke dozvole je 42,6 evra, medjutim, kada sam plaćao na nekom automatu, tražilo mi je samo 35 evra da platim, tako da je realna cena, zapravo, 35.
Preporučujem da pripremite fotokopiju pasoša i prijave boravka, i da predate kopiju prijave boravka (da vam ne uzmu original, da ne morate, kada vam ponovo za neku birokratsku gluopost bude trebao, da ga vadite – em se cimate, em košta 10-tak evra).

Za C, E, i D kategoriju, pored navedenog za B kategoiju, potrebno je:

-          Opšti lekarski pregled (može se uraditi u bilo kojoj privatnoj praksi – tzv. Hausartz). Košta od 25 do 40 evra, zavisi od ordinacije (mene je koštalo 25).

-          Pregled kod očnog lekara – košta od 60 do 100 evra, zavisi od ordinacije (mene je koštalo 90). 

Opšti lekarski pregled se sveo na to da su mi izmerili puls i krvni pritisak, pitali me da li imam nekih problema, i to je to. Skoro pa formalnost.

Očni pregled je već puno ozbiljnija stvar, i sastoji se od nekoliko pojedinačnih pregleda. Trajalo je celih sat i po vremena, i ispitivali su sledeće stvari: dioptriju, vidno polje, prepoznavanje boja, položaj/mobilnost (’bem li ga šta mu je to), periferni vid, i neko prepoznavanje nekih tačaka u mračnoj komori (mislim da je ispitivanje kontrasta). Sve u svemu zanimljivo, i nimalo naivno i lako. No, i to se prošlo, zadovoljavajuće.

Inače, ovaj očni pregled (za C, D, E kategorije) se radi na svakih 5 godina.

Ove preglede ne pokriva zdravstveno osiguranje, tako da taj trošak ne gine ako imate neku od ovih kategorija i želite da ih imate i na novoj, nemačkoj dozvoli.

Jako bitna stvar: prilikom predaje zahteva za zamenu vozačke dozvole, ostajemo bez naše srpske vozačke – moramo je predati. Naravno, dok se vozačka ne izradi (potrebno je desetak dana do tri nedelje), dobijamo neku vrstu potvrde sa kojom možemo nastaviti da vozimo dok dokument ne stigne.

Dakle, ko ne želi da vozi kamione i autobuse, ova procedura će ga koštati 35 evra, a ko želi da ima i tu mogućnost (naravno, ako već ima te kategorije), ukupno će ga zadovoljstvo koštati oko 150 evra.

Nije strašno, s obzirom da do pre par meseci su ljudi morali da polažu vozačke ispite iz početka, i to za sve kategorije pojedinačno.

Vidimo se na autobahn-u!

Godina je prosla

S obzirom da je prošlo godinu dana kako sam ovde, red je da tim povodom napišem par rečenica. Neću pisati neki rezime, podvlačiti crtu, i upoređivati ovo ovde sa onim tamo, ovo sada, sa onim od pre. Već je previše napisano o tome, i samo bih se ponavljao. Umesto toga, radije ću pisati o novom startu.

Nije prošlo puno od Nove Godine, od podvlačenja crte i zadavanja nekih ciljeva za narednu godinu.
Ja ih tada nisam zadavao sebi - još uvek me je držala navika koju sam poneo od kuće, da ne planiram dalje od jednog koraka. Jer planirati dva koraka unapred, u Srbiji, uvek je bilo osuđeno na propast.
Međutim, pre neki dan uhvatim sebe u jednom razmišljanju koje nije bilo ništa drugo nego smišljanje nekih planova i razrada nekih opcija za naredni period - za jako dugačak naredni period! Više koraka unapred! I sam sebi sam se nasmejao zbog te lepe promene. Puštam milsi da lete, puštam glavu da planira, organizuje, da mašta...ali opet stojim čvrsto na nogama. Gledam svoju sadašnju poziciju, poslovnu, porodičnu, ličnu, finansijsku...i shvatam da je ovo tek početak. Da moram biti strpljiv. Puno strpljiv.

Napisah negde da prve godine rada u inostranstvu vraćamo dugove, druge godine krpimo neke sopstvene rupe, i tek od treće godine počinjemo da idemo napred i da nešto stvaramo. Dakle, potrebno je puno strpljenja. I da se pomirimo sa činjenicom da smo, kada dođemo ovde, uglavnom u istoj poziciji kao neki njihov diplomac koji tek počinje svoj samostalni put. Moramo umiriti sopstvenu sujetu i to prethodno iskustvo iskoristiti na pravi način, za sebe, a ne protiv sebe. Ko to uspe, uspeće i u svemu ostalom ovde. Lično, još se sa tim borim, jebiga, 12 godina radim, a i dalje sam na nuli. Nije lako izvući se iz blata. Ali ovde, po prvi put vidim da to nije nemoguće i zato sam srećan.

Inače, spremam se na kratak i veoma dinamičan put u domovinu.
Nadam se da ću se videti sa mnogima od vas. Sa mnogima znam da neću, i jedino čime nisam zadovoljan u životu je što se nema dovoljno vremena za sve drage ljude.
Kad bi samo neko izmislio teleport mašinu...
No, dok je ne izmisle, moraću da u okviru planova za ovu godinu ubacim i prelazak u neki veći stan, kako bih mogao lepo da vas ugostim.
Odoh da se pakujem....jer put ide, ne prestaje...

Gothic Moment

Sinoć je bilo jedno od onih večeri, kada ovaj grad dobije neku posebnu draž. Naravno, lepota je u oku posmatrača, pa je ovaj mali doživljaj isključivo subjektivne prirode.
Kada sam krenuo na trening, već je uveliko pao mrak, a osećala se neka vlaga u vazduhu, uz onaj miris mora u blizini. Na treningu sam se zadržao malo duže od uobičajenih sat i po, malo ćaskao sa drugarima i tako stigao da se lepo odmorim pre nego krenem kući. Inače se sa treninga vučem kao prebijena mačka, ali sinoć sam se vraćao pun neke energije i nimalo umoran.
I po ko zna koji put od kada sam u ovom prelepom gotskom mestu, požalio sam što kraj sebe nemam ni opremu, a iskreno nemam ni dovoljno znanje, da nekom fantastičnom fotkom ovekovečim momenat. Jer zaista, momenat je bio kao iz neke mitske-fantastične priče.
Na samom početku ulice u kojoj živim nalazi se ta kuća, koja me je od prvog dana kada sam je video, fascinirala. Pravi gotski stil, stara malo više od 200 godina, od tamno crvene cigle, sada više tamne nego crvene, prilično uska i prilično visoka, na sredini dvorišta na malom brežuljku. Krov, kuce - pravi gotski, a dvorište je ograđeno ostacima stare kovane ograde i ostacima zida od istog materijala od kojeg je i kuća, u prilično nepravilnom kvadratnom obliku. Jedini ulazu dvorište je pravo sa ulice, kroz malo uvučenu, ozidanu lučnu kapiju, visoku oko 3 metara, sa teškim gvozdenim vratnicama. U dvorištu, na nekih pola puta do kuće, nalazi se jedno jedino drvo, visoko, vitko, i jako staro i olinjalo.
Kada sam izašao iz uskog prolaza, koji uvek koristim kao prečicu da stignem brže do moje ulice, bacio sam jedan pogled u desno, i ugledao kuću koja je izgledala fascinantnije nego ikada!
Magla se spustila, i bilo je jako vlažno, a jedan spiralni oblak magle se uvijajo oko same kuće, od prizemlja pa do samog vrha, nestajući u tami, dok su po dvorištu, kao neke džinovske vanilice, ležali razbacani isti takvi oblaćići. Zastao sam, i jedno minut dva posmatrao taj fantastičan prizor, diveći se savršenom spoju dela prirode i čoveka. Jednom starom metalcu i fanu epske fantastike, ovo je bilo kao ostvarenje snova - naći se u jednoj od bezbroj priča, i osetiti svim čulima taj ambijent.
I nakon minut-dva divljenja, čuje se bat koraka iz bočne ulice koja, i pojavljuju se muskarac i žena, elegantno obučeni. I kroz šapat, kao da ne žele da naruše taj momenat, pričali su i smejali se. Delovalo je kao da se vraćaju iz pozorišta gde se davala neka dobra komedija, pa su još uvek pod utiskom iste. Zastali su ispred kapije i pogledali prema kući. I stajali su tako dobrih desetak sekundi, verovatno diveći se prizoru. I onda su nastavili dalje, i nestali, kao što su se pojavili.
Shvatio sam da treba i ja da produžim dalje. Da ne treba predugo gledati u magiju, jer će ona nestati. Jer ti posebni momenti, ne bi ni bili momenti kada bi trajali mnogo dugo.
I razmišljam upravo o tome, o vremenu i o trenucima. I shvatam, zapravo doživljavam, ono što su dobri pisci često provlačili kroz svoja dela: savršen život ne čini konstantno savršenstvo. Savršen život čini život ispunjen sa što više tih posebnih trenutaka, u kojima doživimo ta posebna osećanja.
I da ne treba da žalimo što su kratko trajali i prošli, veća da otvorimo sebe za još bezbroj takvih momenata.