Viza je stigla!

Pre petnaestak minuta je ljubazni zenski glas iz ambasade pozvao i saopstio tu divnu vest.
Kakva navala emocija. Opet mesavina. Opet zbrka. Disem duboko, smirujem se, i pokusavam da razmisljam.
Pisem novim poslodavcima u nadi da ce me pustiti da jos u naredne dve nedelje sredim neke stvari ovde, pa da od 15. zapocnem tamo da radim.
U medjuvremenu, u glavi mi je totalna zbrka. Sutra je poslednji dan u trenutnoj firmi. Planira se neka mala zurka, pozdravljanje sa koleginicama i kolegama.....emocije bujaju na sve strane.
Pisem sledeci post kad se malo slegnu stvari, kad Nemci odgovore, kad budem znao sta i kako dalje....
A dalje ce biti plan puta, pakovanje, pozdravljanje....opet emocije :)

Intermezzo

Čekajući vizu.....

Život je čudo. U to sam se bezbroj puta uverio. Ali kako namešta neke situacije sa nekim ljudima i događajima, u tačno određeno vreme, natera te da pomisliš da se mi ne pitamo ni za šta, da smo samo igračke u rukama svemoćnog svemira.
Ponekad mi odgovara taj osećaj, i onda se tripujem da me svemir čuva, da sam ja njegovo dete, da sve te igre i situacije koje mi namešta, da su za moje dobro.
A onda proradi naučnik u meni, i izvedem zaključak kako je to verovatno logična posledica uzroka - koraka koji sam napravio. Da je to neki zakon fizike, samo još uvek nama dalek kao pećinskom čoveku opšta teorija relativnosti.
A onda proradi onaj sujetni 'ja-pa-ja' koji uvek drži stvari pod kontrolom. Ja kontrolišem svoju sudbinu, ne ona mene.
I setim se pitanja jednog kolege iz bivše firme: "Kako su ovih tvojih 15 prijatelja?" Kojih 15, pa ja ih samo poznajem trojicu: dr Dzekil, mr. Hide i Ja.

Onda počinjem da razmišljam o svom Legacy-u. O tom svom nasleđu (ne nasledstvu - od mog darežljivog tate sam nasledio samo parodontopatiju i neke mnogo zajebane gene). To nasleđe je sve ono što smo pokupili, što rođenjem, što životom, do ove, trenutne tačke u kojoj se nalazimo.
Moje nasleđe je zajebano, kao i ti geni koje nosim. Nisu dobri. Ne toliko za mene, koliko za ljude oko mene, i to za bliske ljude. Sto ste blizi sa mnom, morate vise da se pazite. Ne mislim da vas povredim, al jebiga, skoro uvek ispadne tako. Neko mi bacio neku kletvu (sad sam jos i sujeveran).
Tu su još i razni kompleksi, nastali odrastanjem u veoma nesavršenom okruženju (ala sam se blago i fino izrazio).

I pravim plan kako da se tamo, kada odem, rešim tog Legacy-a. I ne ide mi najbolje. Nemam plan.
A i kasno je, vreme da se spava. Nastaviću sutra da razmišljam o tome.

Uspavljujem se uz malo lepe domaće alternative.

Dok ne stigne viza......

Priprema - deo I

Igra je počela.

Sada treba javiti bliskim ljudima da je odluka donešena. Kada kažem bliskim ljudima, naravno, mislim na porodicu i prijatelje. Takođe treba javiti i dati otkaz u trenutnoj firmi.
Imam tu sreću da imam puno bliskih ljudi. Ali sama pomisao otići daleko od svih njih, unela je takav nemir u meni, da to ne može rečima da se opiše. Možda bi neki dobar soundtrack to bolje opisao (kažu da slika govori hiljadu reči, ali mislim da muzika govori milion).
I krenuo sam da im javljam za tu odluku. I reakcije su bile iste: bili su i srećni i tužni. Osećanja su u takvim situacijama uvek snažna i izmešana. I kako bih kome rekao, tako bih ponovo sve isto proživljavao. Vrlo emotivno i zajebano. Potezalo se za domaćom šljivom često tih dana. Nazdravljalo se, pale su neke suze...tako to ide.

No, otreznismo se, i vreme je da se malo uključimo u realnost i organizaciju. Treba pripremiti papire. A šta od papira treba?
Pa ovako: moja situacija je takva da ću aplicirati za blue-card. Blue card je radna i boravišna dozvola za građane van EU koji ispunjavaju sledeće uslove:
1. imaju završenu visoku stručnu spremu
2. imaju ponudu za posao (potpisan ugovor o radu) za platu koja je veća od određenog iznosa.

Vise info o plavoj karti ovde: https://www.apply.eu/BlueCard/

Elem, pošto sam ispunio uslove, ostalo je da počnem da pripremam papire da apliciram.
Prijatelji koji su nedavno išli sličnim putem, dali su mi broj telefona jedne agencije iz Beograda, koja dosta pomaže oko pripreme dokumentacije.  Da skratim priču, ono što je meni trebalo, je sledeće:
- diploma: original na uvid, i prevod diplome overen od strane sudskog tumača (za nemački jezik)
- ugovor o radu - original, poželjno da bude na nemačkom jeziku.
- pasoš koji je validan još najmanje godinu dana.
- 60 evra se plaća u konzulatu Nemačke, na licu mesta prilikom predaje zahteva.
- gomila nekih papira i fotografije (to su mi sve pripremili u toj agenciji za korktnu nadoknadu. Takođe, agencija mi je i zakazala termin za predaju dokumenata za vizu).

U praksi, to sam izveo ovako: pripremio prevod diplome, firma koja mi je ponudila posao je poslala ugovor (brzom poštom, ugovor na nemačkom jeziku), i sa tim i sa pasošem sam otišao u Bgd kada mi je bilo zakazano (23. decembra). Rano, u 7 ujutru, bio sam u toj agenciji (koja je smeštena preko puta konzulata gde se predaje zahtev). Veoma ljubazna gospođa iz te agencije mi je pripremila sve neophodno, i otišao sam u konzulat i bukvalno za 10 minuta predao papire. Tamo su mi uzeli otiske prstiju, platio sam tih 60 evra, i rekli su mi da će mi javiti na mail i na telefon kada stigne viza. Čeka se od 2 nedelje do 2 meseca, kažu da nema pravila. Ali kažu i da, za ovu vrstu vize, se uvek čeka malo manje.
Da pojasnim još malo proceduru za Nemačku: ja sam sada podneo zahtev za vizu sa kojom ću imati pravo da zasnujem radni odnos, i da kada zasnujem radni odnos (kada stignem tamo) i sa tom vizom, apliciraću (u Nemačkoj) za plavu kartu.

I sada, čekam.

U međuvremenu, teku i druge vrste priprema....dao sam otkaz u firmi, gde sam bio oduševljen reakcijom direktora koji mi je dao punu podršku, i koji je rekao da ukoliko poželim da se vratim, da mogu da računam na radno mesto u firmi. Hvala čoveku - retki su takvi ljudi danas. Ostajem u firmi do 31. januara.
Dao sam otkaz u stanu gde stanujem, takođe, od 31. januara.
Prodao sam auto. Prodao sam gitaru. Prodajem i bajs. U suštini, pakujem svoj dosadašnji život, u 2 kofera.
Gomilu stvari, sav višak koji ne može stati u ta dva kofera, poklanjam znanim i neznanim ljudima. Uglavnom se trudim da poklonim ono što treba onome kome treba. Sebi ostavljam samo minimum potrebne garderobe, tri knjige i par sitnica.

I tako, pripreme idu, neka mala nervoza se uvlači pod kožu....valjda je to normalno. Verovatno se svako u ovakvoj situaciji slično oseća. Izmešana osećanja, s jedne strane mi je žao zbog bliskih ljudi, sa druge strane me hvata i euforija i adrenalin od susreta sa nepoznatim....luda kombinacija :)  To nas, valjda, čini ljudima, takva izmešana osećanja, a ne ona čista.

Trinaesti je januar, na Trgu u Novom Sadu je već počela ludnica, a mene sprskonovogodišnja euforija ne dotiče ni najmanje. Nedavno sam došao iz rodnog kraja i doneo dobre domaće rakije i slanine. Hvala mom velikom bratu na svemu. Pozvaću društvo na degustaciju.
Živeli.

Podrška...

...je najvažnija stvar.

Jako je teško uraditi bilo šta bez podrške bliskih ljudi: porodice i prijatelja. Socijalna smo bića, nismo sami na planeti. Njihova podrška nam je vetar u leđima. Njihovo negodovanje je klin u točkovima.

Život je tako udesio da se moja porodica svela na jako mali broj ljudi, i da sam se od svoje primarne porodice odvojio pre više od 15 godina. Ali opet mi znači podrška, posebno od svog velikog brata (lepše zvuči kada ga zovem veliki nego stariji) :)
Sa druge strane, život je tako udesio da imam jako puno prijatelja i bliskih i dragih ljudi, koje sam uvek smatrao, i uvek ću smatrati, kao deo porodice. I svi su me podržali. Svi su tu uz mene. Do poslednjeg dana, a i nakon toga.
I puno mislim na te ljude ovih dana. Znam da će mi, od svega, jedino oni nedostajati. Svi su oni, u nekom periodu mog života, bili tu i ostavili su deo sebe u meni. Neko manje, neko više, a neko najviše. I ne postoje reči koje bi opisale kako se osećam dok mislim na te posebne ljude.
Hvala vam, divni ljudi. Vi ste najveće bogatstvo koje čovek može imati. Najveće hvala od sveg srca!
Volim vas puno!

Kako sam doneo odluku?

Bilo je teško, ali je bilo i izuzetno lako.

Već više od deset godina gledam jako bliske ljude kako odlaze. Ispraćam ih. Neke nisam video nikada više nakon pozdrava na autobuskoj stanici ili aerodromu. Neke sam video puno puta. Kod nekih sam, u inostranstvu, i bio u poseti.
Za sve njih mogu reći jedno: gde god da su otišli srećniji su nego što su bili ovde.
Nihovi razlozi su uglavnom bili ili materijalni (novac), ili očaj (uništeno dostojanstvo,  nada u budućnost, razočaranost u sistem, državu, ljude....). Jednom prijatelju je bio kap u prepunoj čaši što mu je direktor jednog novosadskog vrtića tražio pozamašnu lovu da mu upiše dete u vrtić. Razloga je puno. Koliko ljudi - toliko razloga.

Međutim, kod mene je situacija drugačija. Nemam ženu (nisam uspeo da održim brak sa jednom divnom osobom), nemam decu, imam 34 godine, solidan posao, solidnu platu za naše uslove (sa kojom bez problema plaćam stan, račune, i sve što mi treba). Mnogima je to neverovatno, ali istim kvalitetom života živim i sa 500 dinara u džepu i sa 50.000. Novac smatram nužnim zlom i trudim se da ne zaradim više nego što mi je potrebno. Jer ako ja imam više, onda neko drugi ima manje. I ako bismo svi na planeti tako razmišljali, svi bi imali dovoljno, a svet bi bio mnogo lepše mesto.

U društvo i državu sam se hiljadu puta razočarao. Bivao sam i ogorčen do suza. I doživeo sam nepravdu na svojoj koži od državih institucija, i gledao nepravdu milion puta (kao i svi mi ovde). Ali sve je to, nekako, za ovih deset godina koliko radim ovde, se utopilo u neku oguglalost. I to me plaši, jer nije dobro oguglati. Kada oguglamo, postajemo roboti, sluge sistema koji ne valja. Baš ne valja.

I tako, prijatelji su odlazili, one koje sam viđao su se promenili, srećniji su, smireniji....kažu, žive živote gotovo bez ikakvog stresa. Najstresnije im je ono što pogledaju na RTS SAT televiziji i što pročitaju online u Blicu. Srećom, TV ne gledam već 15 godina, a novine ne čitam već godinu dana. I lepše je, mnogo lepše.

I tako, ponekad bih, ni ogorčen ni veseo, vođen nekim instiktom, kliktao i guglao razne sajtove za posao u Nemačkoj, u mojoj struci (IT). Nemačku sam odabrao jer sam puno puta putovao, imam prijatelje tamo, i sviđa mi se sistem - sređeno je prilično, a opet omladina pije pivo kao i u katoličkoj porti u NS-u. Nije sterilno kao u Švajcarskoj. Plus, geografski položaj je OK, nekako je na sredini Evrope, par sati avionom i stigneš gde hoćeš. Ili bar to meni tako izgleda.

I, naletim na jedan oglas, zanimljiv, odgovara mom znanju i iskustvu i kliknem. Pošaljem neki CV, koji već godinu dana nije editovan. Traži se samo engleski, ne traže znanje nemačkog. Plata po dogovoru. Grad mali, 30.000 stanovnika, na severozapadu, blizu mora i granice sa Holandijom. Rekoh, sto da ne. Hajde da probam, pa sudbina neka odluči ostalo.

I pozvaše oni mene. Zazvoni telefon sa +49....  brojem, i javim se ja. Zakažu mi telefonski intervju za određeni datum, u novembru 2015. U međuvremenu, stupim u kontakt sa čovekom iz Srbije koji radi baš u toj firmi, koji je otišao pre godinu dana, koji mi je veoma opširno preneo svoje iskustvo, i dao par jako dobrih insiderskih informacija. Taj čovek je i šerovao taj oglas i raširio ga po Srbiji, pa je upravo zahvaljujući njemu taj oglas i stigao do mojih očiju. Sta da kazem, nego jedno veliko hvala.

I kako su prolazili dani do intervjua, svi oni razlozi za i protiv su se motali po glavi. Na kraju sam bio toliko zbunjen da ni pola litra rakije nije moglo da razbistri stanje u glavi. Ali sam odlučio -  zezaću se, biću na intervjuu iskren i opušten, neću se pripremati, pričaću kao da sam na kafici u gradu sa nekim. Pa neka malo i svemir umeša prste.
I tako i bi. I prođe taj intervju, koji je trajao oko 45 minuta, gde smo se više smejali i pričali o opštim stvarima nego o poslu :)

I nakon svega par dana, stiže mail - ponuda za posao! Veoma pristojna ponuda. Sa platom koja definitivno ne odgovara onome što ste čuli i čemu bi se mnog nadati od tog bogatog zapada, ali za mene samog, za početak, sasvim dovoljna. Jer, napominjem, novac mi nije motiv odlaska.

Kada sam otvorio mail i pročitao ponudu, znao sam da je to to. Znao sam da ću pristati, i odmah me je preplavila takva bujica osećanja. Tako je sve bilo izmešano i snažno da sada, dva meseca nakon toga, osećam odjek toga što sam u tom trenutku osetio.

I sreću i tugu. U ogromnoj količini. Istovremeno.

Pristao sam. Igra je počela.

Zašto pišem?

Da olakšam sebi dušu. Da se oprobam u pisanju. Da prenesem svoja iskustva svim ljudima koji su u sličnoj nedoumici i situaciji kao sto sam bio i ja, koji su zbog ovog ili onog razloga poželeli da odu, i kojima je kroz glavu u sekundi prolazilo hiljadu razloga za i protiv.

Biće dosta subjektivnog ovde, ipak je to blog, ali ću se potruditi i da prenesem dosta činjenica i objektivnih stvari. Biće i prilično licne i emotivne priče, jer smatram bitnim izneti i te lične razloge i lična stanja, kako bi ljudima bilo lakše da se poistovete i shvate sve to što želim da prenesem.
Da vidite šta vas sve čeka kada odete u novi svet.

Pa, da počnemo. :)