Jos jedan zakljucak

Volim da donosim zaključke.
Jebiga, izgleda da je to u čovekovoj prirodi. Mislim da sam negde pročitao da je dokazano da nam je urođeno da zapažamo paterne i da je to uzrok drugoj urođenoj osobini: težnji za generalizacijom.
A upravo nam na testovima inteligencije i proveravaju tu našu moć opažanja paterna. E, sada, dolazimo do jednog zanimljivoh zaključka: što je čovek inteligentniji ispada da je na neki način skloniji generalizaciji. Međutim, od jednog inteligentnog čoveka bi trebalo da se očekuje da joj retko pribegava, jer svi znamo da je glupo generalizovati.
No, uprkos svemu navedenom u ovom uvodu, odlučio sam da malo generalizujem.

Danas je jedan kolega iz Ukrajine dobio otkaz u firmi. Ruku na srce, zasluženo. Čovek već šest meseci konstantno kasni na posao. Možda mu je svaki dvadeseti dolazak bio na vreme. I upozoravan je više puta, ali nije vredelo. I to nisu bila baš ni mala kašnjenja.
Ovo je prvi put u Nemačkoj da vidim kako neko dobije otkaz.  Video sam kako to izgleda u Srbiji, i nema puno razlike. Ljudi okolo odjednom zaćute, kao na sahrani. I niko puno ne priča o tome. Dakle, to je baš isto. Međutim, ovde sam primetio kod skoro svih, još jednu stvar koja mi se ni malo nije svidela: zadovoljstvo na njihovim licima. I to sam siguran da nisu zadovoljni zato što su se rešili lika koji je stalno kasnio na posao, već zato što su se rešili još jednog stranca. Da, dragi moji, ne vole nas! I to je očigledno. Uverio sam se nekoliko puta do sada. Odlično prolazim dok ćutim, klimam glavom i smeškam se, jer po fizionomiji sam plavkast, plavook i pomalo sličan njima. Fizionomski se uklapam. A kada progovorim, i još kažem odakle sam, njihov osmeh postane malo kiseliji, a ljubaznost i prijatnost u očima potpuno nestane. Kod velike većine je tako. I sada mi je zaista potpuno jasno zašto je Hitler naišao na toliko puno sledbenika. Jer, da se ne lažemo, bez ogromne podrške u narodu, ne bi mogao da ostvari to što je ostvario. Kao i svi naši političari što rade vo vjeki vjekov.
Dakle, prisutan je prigušeni nacizam. Još uvek. I verovatno zauvek.
I razočaran sam malo. Malo više, zapravo. Sada su mnoge stvari dovedene u pitanje. Većinu kolega sada više ne mogu da gledam istim očima. Jebiga, mrzim nacionalizam, rasizam i fašizam, mrzim to! Smatram da je to najveće zlo među ljudima.
Za sada ostajem ovde, jer ipak mi je u interesu da dobijem kakve-takve EU papire, pošto sa mojim srpskim papirima mogu dupe da obrišem. A i započeo sam toliko toga da jednostavno ne mogu sada da odustanem.
Ali, definitivno, kada se stvore uslovi, idem negde južnije. Ne samo zbog sunčanijeg vremena, već negde gde ima manje ovoga.
Jebiga, Nemci, razočarali ste me.

P.S.
Ne tešite se, nismo ni mi Srbi ništa bolji.

U oba smera

Ovaj post će se razlikovati od ostalih, jer imam želju da podelim jednu novu, trenutnu impresiju. Neko će na kraju ovog posta reći "opet pljuje po Srbiji". Zabole me šta će ko da kaže, ovo što pišem je čisto iskustvo i dobro poznate činjenice, a namera mi nije da pljujem, već da ukažem na problem.
Naime, dok sam živeo u Srbiji, radio sam nekoliko godina u državnom sektoru i nekoliko godina u privatnom. Nisam nikada bio preduzetnik, ali meni jako bliski ljudi jesu, sa kojima sam prošao skoro sve što čeka neku malu ili srednju firmu kod nas, i jako sam dobro upoznat kako stvari funkcionišu i iz ugla gradjanina (privatnog lica), i iz ugla firme (pravnog lica). Stvari bi trebalo da funkcionišu u dva smera: ti daješ nešto državi, a država, zauzvrat, da tebi nešto. Prava i obaveze, ali iz mog iskustva, ovo "obaveze" u najvećem broju slučajeva za našu državu ne važi. Takođe, kada neko želi da ostvari svoje pravo, država napravi toliko komplikovan mehanizam da često postupak ostvarivanja tog prava više košta nego što ostvarenjem tog prava dobijamo. I svima je to poznato, i privatnim licima, a posebno preduzetnicima, koji muku muče da ostvare svoja prava u odnosu na državu.
Nije ni ovde savršeno, ali je barem 5 puta bolje što se toga tiče. Na primer, ako voz kasni sat vremena, dobićete 25% novca nazad, i to pravo ćete ostvariti na licu mesta, popunjavanjem jednostavnog obrasca, i novac dobijate odmah.
Ali to nije ono što me je najviše nerviralo u domovini, kada je ponašanje države u pitanju. Najviše su me nervirale "delegacije na turnejama". Toga sam se nagledao dok sam radio u državnoj firmi, da i sada kada se setim toga, proradi mi refleks za povraćanjem. Kada se ide negde, krene ministar sa svitom od 20 ljudi, što obezbeđenja, automobila, raznih pomoćnika, švalerki, švalera.....užas! To je ono što se u narodu kaže, pišanje po sirotinji - kada ležiš u blatu, a oni dođu i na to malo dostojanstva što ti je ostalo se popišaju. E, to me je najviše nerviralo, jer te delegacije upravo to rade.
A sada da vam objasnim kako to ovde funkcioniše.
Ministar regije u kojoj živim (koja ima skoro isto stanovnika kao Srbija), po njihovoj organizaciji je u rangu premijera kod nas. Čovek je krenuo u svoju turneju - da poseti 20 kompanija koje su u prvih šest meseci ove godine najbolje poslovale i najviše doprinele razvoju regije. I, on u posetu ide sam - bez ikakve delegacije, pratnje, obezbeđenja, vozača....ide sam od firme do firme. I program puta mu je takav da kada završi to što ima za danas, vrati se kući, i spava svojoj kući, ne izlaže se dodatnom trošku. Jedino što potroši je malo benzina.
E, to je impresija. Meni impresija, a ostalima ovde je to normalno, podrazumevano ponašanje.
To je funkcionisanje u oba smera - daješ i dobijaš. Trenutno, kod nas se mnogo više daje nego što se dobija od države, a to što dajemo, kao šlag na tortu ( čitaj: "golden-shower po sirotinji"), ode na delegacije po turnejama, koje na jednoj svojoj petodvenvoj turneji potroše novca sa kojim bi se platila jedna dobra operacija nekom nesrećnom detetu.
Ne, ne preterujem, zaista potrose toliko! Otkud znam? Lično video podatke iz obračuna troškova. Prva ruka.
Toliko za danas.

Pisanje

Obično pišem iz jednog veoma sebičnog razloga: da sebi olakšam dušu. Zapravo, skoro pa sam siguran da drugi razlog i ne postoji.
Ovih dana je drugačije. Dobijam inspiraciju da pišem, imam i potrebu...ali reči ne idu. Ide nešto drugo, nešto, po meni, mnogo snažnije od reči.
Muzika.
Samo što ne umem da pišem muziku. Ne umem ni reči. Siromašno je moje pisanje kada ga uporedim sa pravim piscima, sa pravim tekstovima. Slabo je i moje izvođenje muzike na nekom instrumentu, tek sam začeprkao najelementarnije na nekoliko njih. I kada god bih pokušao da interpretiram muziku koju imam u glavi, osetio bih bes zbog  nemoći u rukama. Jer ruke nisu dovoljno uvežbane da mogu ono što je u glavi preneti na instrument i stvoriti muziku.
Posao kojim se bavim, od kojeg zarađujem za život, mogao bi se opisati kao kreativno rešavanje problema u virtuelnom svetu. Zahteva određenu moć apstrakcije, solidno poznavanje materije, i prilično iskustva. Dakle kreativan je. Često i jako zanimljiv. I ne žalim se ni najmanje.
Ali nije ni deseti deo kreativan kao pisanje muzike. Ljudi tvrde da slika govori hiljadu reči. A ja tvrdim da se muzika sastoji iz hiljadu slika. Jer i to malo što interpretiram i pokušavam da kreiram, nastaje kao direktan prenos gomile slika koje se javljaju u mojoj glavi koje se putem nekog čudnog biološkog algoritma pretvaraju u niz nervnih impulsa koji motoričkim nervima pokreću prste koji na dirkama ili žicama igraju svoj ples i stvaraju magiju. (zbog ovoliko dugacke recenice bih dobio keca iz srpskog)
Jer muzika upravo i jeste dokaz da magija postoji.
Međutim, ne ide mi baš ta magija. Nisu ruke uvežbane. Kada krene taj nervni impuls, mišići jednostavno odbijaju poslušnost. Nisam dovoljno vežbao.
Ali možda je tako i bolje. Da ta muzika ostane samo moja. Da je sebično sačuvam. Jer ako je i vi budete čuli, magija će nestati.
Umesto toga, uživajte malo u magiji koju ovaj genije već više od 25 godina uspešno deli sa celim svetom.

I tako je još jedan dan prošap uz divnu muziku i puno lepih sećanja. Skoro pet punih meseci kako sam ovde. Ne nedostaje mi Srbija. Nedostaju mi neki dobri ljudi.
Mislim na vas.

Prvi godisnji odmor

Neće biti fotki sa godišnjeg odmora. I neće biti ni puno priče o samom odmoru. Odmorio se jesam, mada iskreno, nisam ni bio umoran, s obzirom da mi je vikend sasvim dovoljan da odmorim od radne nedelje.
Sa druge strane, nisam ni previše vremena proveo u domovini. Od tri nedelje odmora, jedva da sam nedelju dana sastavio u Srbiji. Ali i tih nedelju dana su ostavili jak utisak na mene, a pošto se direktno tiču tematike kojom se bavi ovaj blog, pokušaću da ih predstavim u svom matematičko-prozaičnom stilu, kroz prosto nabrajanje. Nabrojaću stvari koje su ostavile utisak, ne u cilju da upoređujem, i da blatim sada po domovini kako smo ovakvi i onakvi, kako je na zapadu to bolje, i tako dalje. Cilj je drugi: da iskažem svoj lični osećaj, jer iz priče sa ljudima koji su u situaciji kao i ja, vrlo slično su svi doživeli svoj prvi gastarbajterski godišnji.

1. Razlika u klimi. Ogromna. Udješ u avion u košulji i jakni, i posle dva sata izađeš u Beogradu i šlogiraš se od vrućine.

2. Čistoća: oduvek bi mi, kada god bih se vratio sa nekog puta iz inostranstva, prvo upala u oči prljavština na ulicama, na putu, pored puta...a sada mi pored toga, najviše smeta prljav vazduh. Bukvalno osećam miris i ukus nečega u vazduhu. Jebiga, ipak su te ekološke mere koje se sprovode na zapadu, donele nešto.

3. Opšte stanje u zemlji: mnogo gore nego kada sam otišao. Sam podatak da se sada u ambasadi čeka dva i po puta duže za zakazivanje termina za predaju zahteva za vizu, dovoljan je da shvatimo da je egzodus u toku. Treća velika seoba. Vešto zataškana, kao i sve drugo. Na licima ljudi je još veće beznađe i očaj. Lekari sa prosekom preko 9, volontiraju u domovima zdravlja besplatno, a beru maline da bi imali leba da jedu, i kažu mi kako bi bili srećni da bar primaju 15.000 din mesečno. Da ne nabrajam ostalo, ovo je više nego dovoljno.

4. Porodica i prijatelji: porodicu ne biramo, prijatelje biramo. Kod mene je izmešano, neko iz porodice valja, neko ne, a tako je i među prijateljima. Mnogi su me gledali nekako drugačije, oseti se to. Kao da očekuju sada nešto od mene. A ne možeš ljudima objasniti da nisi otišao da se obogatiš, već da normalno živiš, kao i da je avionski prtljag prilično ograničen i da ne možeš zaraditi za 30 kilograma čokolade, kosilicu, motokultivator i novog mercedesa za samo 4 meseca arbajtovanja (na stranu što me materijalističke gluposti uopšte ne interesuju). Ali dobro, to mi je još i najmanje smetalo. Srećom, tu su uvek oni pravi ljudi koji me najbolje poznaju i kapiraju šta i kako, kojima ne treba dva puta pričati (ponekad ne treba ni jednom - ljudi znaju).

5. Malo vremena: koliko god dana da uzmete, uvek je malo vremena da se vidite sa svim dragim ljudima. Tako da mnogima nisam stigao da se javim, i žao mi je jako ali opet se nadam da će nam se putevi ukrstiti uskoro i da ćemo se družiti.

6. Novosadski kej: mesto kakvo nisam nigde video. Oduvek sam ga cenio, provodio predivne trenutke na njemu, kako u društvu tako i sam. Ali sada ga cenim još više. Čuvajte to mesto, jer na svetu ne postoji još jedno takvo.

7. Povratak: izlazim iz aviona, i vadim iz ranca duks i jaknu. U Beogradu me je ispratilo 33, a u Nemačkoj dočekalo 14 stepeni. Posle par sati klackanja u vozu, stizem nazad u svoj novi grad. Lep je. Isti kao što sam ostavio. I kao da sam juče otišao. Žurim da kupim namirnice jer sutra (u nedelju) ne radi ništa od radnji (čuva država radnike, kako im privatnici ne bi uzeli dušu). Za razliku od prethodnih dolazaka kada bih odmah osetio samoću, sada je ne osećam. Promenilo se nešto, verovatno ja. Shvatam da sam se navikao, da sam prihvatio ovo novo mesto, ljude, običaje. Za nepuniih 5 meseci sam se asimilirao.

Otvaram pivo, da se osvežim malo, pa da čupam korov iz dvorišta. Možda čak budem gledao i fudbal. U gradu je sajam keramike, a neka žena svira The Hang - instrument koji sam prvi put čuo i video na ovom odmoru.

Grčka me je ispratila sa tim zvukom, a Nemačka dočekala. U slučajnost ne verujem još od 1982. godine.
Biće ovo lep vikend.