Rodjendan

Jedan od najlepših momenata, skoro svakog dana, je kada se završi radno vreme, i kada otvorim teška moderna, super-dihtujuća vrata firme, i osetim nalet svežeg i izvanredno čistog i lepog vazduha. Danas sam osetio još nešto - miris mora. Sreća.

Tačno dva i po meseca je prošlo od dolaska. Tačno u dan, zapravo, u sat.
Sa jedne strane čini mi se kao da je bilo juče, a opet, kao da sam celu večnost ovde.

Danas mi je rođendan.
Prvi rođendan u novom mestu, novoj zemlji, prvi put da sam bez ijednog starog prijatelja u blizini.
Da li se osećam usamljeno?
Ne.
Hvala Internetu. Spaja me sa mnogo divnih ljudi koji su četvorocifreni broj kilometara daleko. Mnogi su se setili. Svakako, oni najvažniji, čija reč mi puno znači.
Kažu psiholozi da je sreća trenutna stvar. Da niko nije permanentno srećan, već da smo srećni samo u trenucima. Kratkim trenucima.  Nekada ti trenuci traju i ceo dan, ali uglavnom traju manje.
Danas je taj dan. Toliko divnih ljudi mi je poželelo sreću, da prosto ne mogu danas da ne budem srećan. Iako mi svi nedostaju, ne osećam da sam usamljen. Naprotiv. Osećam baš ogromnu količinu sreće :)  I da, to je taj trenutak. To je taj moj dan!

Psiholozi su u pravu. Sreća je nešto što se dešava u trenutku - kratak vremenski period u kojem se osećamo prelepo.
To je ono što svi treba da shvatimo. To je život. Trenuci.
Zato, nije najbolji fotograf onaj koji vešto barata tehnikom i bojama. Najbolji je onaj koji ume da oseti i uhvati taj trenutak.
I ne kukajte kada niste srećni, kada vam nešto ne ide kako treba. I to su trenuci. Ubrzo će ih zameniti oni drugi, lepši. Samo razmislite dobro, prisetite se tih trenutaka, i setite se šta je bio uzrok te sreće. I ponovite to. Učinite sebe srećnim.
Za mene je to moja divna planeta Zemlja, i moji divni ljudi.
Nisu sa mnom, ali su uz mene.
Čak i oni koji nisu više sa nama.

Hvala što ste uvek uz mene. Volim vas.

Srećan rođendan - zaista srećan :)

Predrasude - 2. deo

Predrasuda: Nemci su hladni.
Da razbijemo tu pricu, evo sta se desilo pre sat vremena.

Desilo se nesto sto mi je jako ulepsalo ovaj veoma promenljiv dan.
Inace je ovde vreme takvo, zbog blizine mora i ukrstanja nekih vetrova, desi se da se u toku jednog dana promene sva cetiri godisnja doba. Tako je bilo i danas, malo kise, malo sunca, pa cak i malo necega sto je licilo na susnezicu. I to se tako non-stop menjalo, pa sam veci deo dana proveo u kuci.
Samo sto sam zavrsio spremanje rucka, zvoni neko na vrata. Kada ste stranac, tek dva meseca u novoj zemlji, ne ocekujete bas cesto da vam ljudi zvone, a vec nije vreme ni za postara - popodne je, subota.
Otvaram, kad ono neki stariji i veoma ljubazan covek. Ispostavilo se da je vlasnik stana. Ovde se, inace, sve oko stanova dogovara sa posrednikom, pa se cesto desi da gazde i ne vidite nikada.
Medjutim, dosao covek da me upozna, i da se dogovorimo oko nekog redovnog servisa za sistem za grejanje. I tako, mi kroz pricu, ja sa svojim skrnavim polu Deutsch polu English, ispricasmo se i ismejasmo samo tako. I covek mi isprica puno toga o sebi, ja njemu o sebi, i malo po malo, zapocesmo pricu i o bajsevima. I ja mu rekoh kako bas merkam neke bajseve da kupim, pa odvajam malo od ove, malo od sledece plate dok ne sakupim....a on covek me pogleda, samo ustade, uze me za rukav i kaze "komm mit mir". I ja podjoh sa njim. Sedosmo u auto, dodjosmo do njegove kuce, udjosmo u garazu, i rece mi covek da biram!
Sta, bre, da biram?
Biraj koji ces. Meni ne treba ni jedan.
A u garazi, cetiri stara bajsa. Stari, ali dobri. Ispravni. Ocuvani. Svi su city bajkovi. Nista specijalno, nista glamurozno....ali covek mi nudi bajs. Na poklon! Prvi put me vidi!
I zove me posle toga u kucu, na kafu i kolace....
Toliko topline, toliko ljubaznosti, toliko srdacnosti....toliko ljudsksosti.
Ostao sam bez teksta....
I jos sam bez teksta, ne znam ni kako ovo pisem....
Odusevljen sam!

I vozim, posle toga...vozim stazom koja ide uz put koji vodi od predgradja ka centru, pored zelenih njiva i livada....i smejem se, sav srecan, kao malo dete koje je prvi put jurnulo sa bajsom bez pomocnih tockica i uspesno se vozi da ne padne :)
Ne samo zbog poklona.
Vec zbog toga sto sam imao tu srecu da upoznam jos jednog dobrog coveka, koji mi vraca veru u ljude, i cini da se potpuno razbije predrasuda.

Ne postoje hladne ili tople nacije.

Postoje samo ljudi.

Plava Karta

Plava karta je stigla! Sad sam i zvanicno postao gastarbajter, radnik - stranac.
Sve oko ove vrste boravisno-radne dozvole, mozete da procitate ovde: EU Blue Card

Sazetak:

1. Ovo je dozvola za rad i boravak u Nemackoj (ne u celoj EU). Traje naredne 4 godine. Sa njom mi je, takodje, omogucen nesmetan prolazak (tranzit) kroz zemlje EU. Nakon 18 meseci rada i boravka u Nemackoj, ukoliko ne budem imao kriminalni dosije, sa plavom kartom mogu da se preselim i zaposlim u bilo kojoj zemlji clanici EU. Ali, prvih 18 meseci sam vezan za Nemacku.

2. Plava karta je vezana za profesiju kojim se bavim. Uz samu karticu (koja je slicna nasoj licnoj karti sa cipom) dobio sam i papir na kojem pise gde radim (ime i adresa firme) i koji posao. Jedna veoma vazna stvar: mogu menjati firmu, ali ne mogu vrstu posla kojom se bavim. Caka za koju mnogi ne znaju.

3. Nakon provedenog 21 meseca u Nemackoj, i ako budem imao polozen B1 nivo jezika, mogu aplicirati za stalnu boravisnu dozvolu. E, sad, o tom dokumentu ne znam nista 100% pouzdano da bih napisao, kada budem znao, elaboriracu. Pretpostavljam da je to jako dobra stvar, da sa time nemam vise ogranicenje sto se tice vremena i posla kojim se bavim, da je to dozvola za trajni boravak i za bilo koji posten posao, tako da cu da se potrudim da dobijem taj sertifikat za jezik.

4. Ako budem odsustvovao iz Nemacke duze od 12 meseci, za vreme trajanja vaznosti plave karte, plava karta ce postati nevalidna. U praksi to znaci da duze od 12 meseci nemam prijavljen boravak u Nemackoj, cemu moze da se doskoci tako sto se necu odjavljivati ako budem odsustvovao. Dakle, i nije neki problem.

Eto, to je ukratko sta mogu a sta ne sa ovim novim dokumentom. Bitno je da ga nosim sa sobom, to mi je ovde licna karta, a takodje i kada ulazim i izlazim iz EU moram da pored pasosa imam i ovaj dokument (jer sa pasosem nasim mozemo samo 90 dana u roku od 6 meseci da boravimo u EU).

Jedna zanimljivost: na plavoj karti pise koliko sam visok i koja mi je boja ociju. I to su me pitali kad sam podnosio zahtev, nisu me ni pogledali ni izmerili, mogao sam da kazem sta bilo.

Sada kada su papiri gotovi, i vreme postaje sve lepse i lepse....vreme je da se nabavi bajs. :)

Predrasude

Da malo opet podvucem crtu, i iznesem neke zakljucke, ovog puta u vezi posla.
Ne tripujem se da sam neki Myth Buster, tako da necu razbijati predrasudu  da su Nemci tacni, precizni, organizovani, pedantni, bla, bla, bla. Umesto toga, uporedicu kako su kod njih uredjene neke stvari u vezi posla, a kako kod nas (u mojoj bivsoj firmi). Ogranicavam se na moj posao (software development), ali verujem da neke generalne stvari stoje i za ostale poslove.

1. Radno vreme - tacnost.
Ovde je to svetinja. Ako dolazis na posao na vreme i odlazis na vreme, postujes vreme za pauzu, i budes na svom radnom mestu, a ne da previse setas tamo-vamo, uradio si 60% posla.
U prethodnoj firmi, radno vreme je bilo klizno (dodjes na posao izmedju pola osam i deset, odes kad odradis svojih osam sati),sto je po nekoj mojoj logici, mnogo dobra stvar. Nemas cimanje i opterecenje oko toga da li ces zakasniti neki minut. Ne drzi te pod presijom, da ti od guzve u saobracaju, ili ko zna cega vec, moze zavisiti posao.
Plus za bivsu firmu.

2. Nacin rada, izvrsenja zadataka:
Za svaki posao koji treba da se uradi, definisana je procedura kako to treba da se uradi. Ni manje ni vise. Ovo moze biti jako dobro, jer mozes da radis sa pola mozga. Medjutim, moze da bude lose za sam konacni proizvod, jer sta ako procedura nije dobra? Sta ako nije potpuna? U poslovima kao sto je razvoj softvera, stvari su egzaktne samo u jednom trenutku - u sledecem se menjaju. Dobro projektovan softver je onaj koji  je takav da moze lako da odgovori na buduce zahteve za menjanjem. Pre neki dan sam pricao sa sefom i pitao ga zasto nismo ovo uradili, zasto nismo ono uradili, itd. Kazem mu da su to best practices, da vrlo lako moze da nam zatreba sutra ta funkcionalnost, da niko ne pravi to bez toga, itd....a on me gleda bledo, i kaze nesto, u fazonu, "Sta ima veze, mi programiramo sad za sad, bas nas briga sta moze biti ocekivano od nas sutra. Ne interesuje nas buducnost, vec sadasnjost."
U prethodnoj firmi, svaki projekat, veliki ili mali, morao je da bude uradjen po sistemu 'best practices'. Imali smo (pogotovo u poslednje vreme) prilicno ozbiljan code review, koji nije samo radio sredjivanje koda, vec i terao na koriscenje najboljih iskustava iz prakse. Takodje, znalo se: kad se pravi takav sotver, onda mora da ide i to i to i to.
Ovde je borba neresena. Verovatno cu nakon par meseci dati plus Nemcima, jer pretpostavljam da u stabilnom drustvenom sistemu u kome ne moraju da razmisljaju o buducnosti, mogu sebi i u razvoju softvera da priuste takav nacin razmisljanja. Ovog trenutka, moj mozak jos uvek razmislja na nacin how-to-survive, naviknut i primoran od predivnog sistema u domovini, da bude uvek spreman za sve sto moze u buducnosti da me snadje, pa to i prenosim na svoj posao. Mislim na buducnost. Jos uvek.
Zapravo i oni misle na buducnost...ali oni ne strepe od buducnosti. Ja jos uvek strepim. Valjda cu uskoro prestati....ne menjaju se navike lako.

3. Usputne stvari:
Usputne stvari tokom posla, kao sto su pauze i pauzice, druzenje, prica u kancelariji....tu je nereseno. Meni, licno, je bilo bolje u prethodnoj firmi jer sam tamo stekao i prave prijatelje, ali da probamo da iskljucimo to, pa da analiziramo bez tog subjektivnog elementa: borba je neresena. Mislim da, u trenutku kada budem savladao jezik da mogu da se ukljucim aktivno u svaku konverzaciju i zajebanciju, da ce biti slicno kao i pre. Sad mi je jezik problem, ali jednog dana, za jedno 15 godina, naucicu ga valjda. Strpljiv sam ja (gricka nokte i lupka stopalom o pod)...

Moze se ovde analizirati i ici sad jos u detalje, ali generalni zakljucak je da je kod Nemaca najbitnije ispostovati formu, drzati se pravila i procedura, i svi ce biti srecni i zadovoljni. Ako proizvod nije bas najbolji, nema veze, popravice se u sledecoj verziji. Bitno je samo da je uradjeno po proceduri.
Kod nas se daje, ali i ocekuje, veca sirina u poslu, kompleksniji pristup resavanju problema, dok se sama forma svodi na najbolja iskustva iz prakse, a ne na skup napisanih pravila. Po meni, uz dobar code review, ovako nastaje kvalitetniji softver.
Za sada mi se vise svidja nas siri, otvoreniji pristup...kao i klizno radno vreme. Stvarno mi deluje retardirano, i niko do sada nije uspeo da mi da pravi argument, zasto je fiksno radno vreme bolje nego klizno.
Ali, dokle god budm u kancelariji sa pogledom na reku, oprosticu im za fiksno radno vreme.

Prvi redovan mesec u Nemackoj

Nakon mesec i po dana od dolaska ovde, pocinje nesto sto bih nazvao, prvi regularan mesec. U stan sam se u selio. Internet je konacno stigao. Plata je legla. Racuni su placeni. Pocetak je aprila, pocetak je proleca.
Sada, konacno, pocinju redovni dani, redovan neki zivot. Zivot u kome ne moram da skoro svaki dan trcim u neku instituciju da nesto resavam, da strepim da li cu pronaci stan na vreme, da se nerviram sto nemam komunikaciju sa prijateljima, itd. Sada je sve postavljeno, i tocak se vrti. Uslovi su se stvorili da se podvuce jedna mala crta, i iznesu neka opsta zapazanja.

1. Puno slobodnog vremena. Radno vreme od ponedeljka do cetvrtka je po 8:45h a petkom 5h, plus imam ponedeljkom i cetvrtkom casove nemackog u firmi pa ostanem duze na poslu. Uprkos tome, imam jako puno slobonog vremena, pogotovo kad dodje vikend, koji u mom slucaju pocinje vec u petak u 12:30. Zakljucio sam da mnogo tome doprinosi i to sto se vec sada ovde smrkava tek oko pola devet. Kazu da se leti vidi i do 23h, sto znaci, kad dodjes s posla oko 17:15, imas jos skoro sest sati dana. Predivno, jedva cekam leto.
I jos nesto sto je jako bitno: od kada se zavrsi radni dan, pa do sledeceg radnog dana, ni ne pomislim na posao, sto u Srbiji nikad nije bio slucaj. Pocinjem da osecam veliko rasterecenje sto se posla tice. A vremena imam toliko, da vec pocinjem da smisljam sebi neki hobi :)

2. Cist vazduh. Da li zbog blizine mora (oko 30km) ili zbog toga sto njihove ekoloske mere daju rezultat, vazduh je neverovatno cist i prijatan za disanje. Kao kada ste kod nas na nekom planinskom selu. Pogotovo me odusevljava jutarnja svezina. Posto mi je posao blizu stana, uvek idem peske i ta setnja mi tako prija, prosto uzivam. Cak i kada pada kisa, nije kao kod nas - nekako je manje mokra. Manje pokisnes. Juce je padala, setao sam po kisi bez kapuljace i kisobrana, i vrlo malo pokisao. Zanimljivo i novo za mene. Evo i jedne slike, ufotkano ujutru, dok sam isao na posao:

3. Troskovi zivota. Utisak koji sam stekao ovde je da se drzava pobrinula da niko ne bude gladan i da ne bude prljav. Cene osnovnih namirnica su veoma povoljne. Neke su iste kao u Srbiji, velika vecina je jeftinija, a retko sta je skuplje. Mislim da sam primetio da je samo skuplje sirovo meso, ali i to nije puno. Medjutim, ovde je meso zaista mesnatije. Ne umem da objasnim to, ali je zaista tako. Mnogo mesnatiji ukus, tako da vredi sve te pare. A sto se tice higijene, cene su ovde, u proseku, oko 30% manje. Naravno, ako hocete da jedete neku fensi hranu, i da se tripujete sa nekim "bio-organic" glupostima, da koristite neke ultra-fensi marke za kozmetiku, cene su iste kao i kod nas. Mada, moj fensi sampon za kosu, protiv opadanja i peruti, je ovde duplo jeftiniji. Medjutim normalna hrana i normalna hemija su prilicno jeftine. Sto se tice garderobe, nema neke velike razlike u prodavnicama, ali ono sto je jako dobro je sto je ovde kupovina preko interneta mnogo dobro uredjena. Postoje sajtovi koji uporedjuju cene za robu koju trazite, i nadju vam gde je najjeftinije. Kako ja radim? Svide mi se cipele, odem u radnju i probam ih, vidim koji mi broj odgovara, i narucim preko net-a. Bude oko 20-50% jeftinije nego u radnji. Tako da, uz malo snalazenja, mozete odlicnu garderobu i obucu kupiti po super cenama.
Sto se tice izlazaka, kafe u kaficu, cena u restoranima, i slicno, to vec ne spada u osnovne potrebstine, i cene su kao u Beogradu. Skuplje je nego, recimo, u manjim mestima u Srbiji, ali je isto kao u prestonici. Sto se tice usluga, frizer je dosta skuplji - ovde je cena muskog frizera 18 evra. Puno vise nego prosecnih 300 din u Srbiji. A sto se tice cena goriva, dizel je trenutno 98 centi, a benzin 1.22, s tim da cene variraju, cesto se menjaju po par centi gore-dole, i razlicite su na svakoj pumpi. A o kvalitetu necu ni da govorim - auto trosi 15% manje. Dakle, elementarne zivotne potrebstine su jeftinije. Luksuz je malo skuplji.

4. Socijalni zivot. Kada sam kretao ovamo, mnogi su mi pricali kako ovde nema takvog druzenja kao kod nas. Iskreno, moj utisak nije takav. Iako trenutno kuburim prilicno sa socijalnim zivotom, shvatio sam da je to tako samo zato sto jos uvek nisam jezik dovoljno savladao da mogu da opusteno komuniciram sa ljudima. Dzaba moja komunikativnost ako ne umem da kazem to sto mislim. I nisu ljudi hladni kao sto se cini, tj. kao sto su mi pricali. Realniji su, prizemniji, manje se zanose nego mi. Ali, generalno, OK su, nisu nedruzeljubivi. Naravno, za nepuna dva meseca i ne mogu vise da ocekujem od ovoga, pogotovo sto tek sada pocinjem da zivim nekim redovnim tempom. Zakljucak - socijalni zivot zavisi najvise od nas samih. Kao i svuda -  da bi primio, moras da se otvoris (bez ikakvih perverznih aluzija:)).

I na kraju, neki opsti utisak: Lepo je. Ima potencijala da bude jos bolje. Treba dati sansu i probati, i dati minimum sest meseci da se izvede neki konkretan zakljucak u vezi ostajanja ovde, ili vracanja. U pocetku ce skoro svako pozeleti da se vrati, jer je pocetni period jako tezak, pun raznoraznih cimanja i neizvesnosti. Ali, kada se to zavrsi, sve sredi i postavi, kada stvari krenu redovnim tokom, prica dobija potpuno drugacije svetlo. Zato ne odustajte. Sacekajte da prodje sest meseci. Budite ovde tih jebenih sest meseci i pokusajte. I dajte podrsku onima koje poznajete a koji su se uputili na ovakav put - meni je ta podrska od dragih ljudi puno znacila. Ako niste na terenu, budite vasim prijateljima podrska sa tribina - budite taj dvanaesti igrac, jer on je cesto presudan za pobedu.