Kralj, Princ i Princeza

Već je uveliko postao kliše kukati na ovu 2016. godinu koja je odnela toliko velikih, a pre svega, poznatih ljudi. No, uprkos klišeu, osećam jaku potrebu da i sam nešto napišem o tome. Da podelim ono što osećam u ovom trenutku, jer još sam šokiran od poslednje vesti....

Verujem da je u ovoj godini svako od nas izgubio bar jednog svoj junaka.
Ja sam izgubio tri.

Počelo je sa Kraljem.
Imao sam 3 i po godine, i oporavljajući se od meningitisa, ležao sam u memljivom dečjem odeljenju novopazarske bolnice.....i tada sam je prvi put čuo - Warszawu. Mislim da je prošlo puno godina dok nisam saznao ko je to napisao, i počeo da malo više saznajem o tome. Ali ta melodija, i dan danas, trideset i kusur godina posle, izaziva istu emociju. I iste jačine. I uvek će, kao i mnoge druge njegove kreacije....ali ova najviše. Zauvek.
Amerikancima je kralj bio Elvis....meni je Bowie. Jako je dugo sa mnom, skoro ceo moj život. I nameravam da tako i ostane.

Nedelju dana je samo prošlo, a onda nova šamarčina: otišao je Princ. Istina, polukrvni, ali ipak najveći od svih prinčeva. Suvišno je bilo šta reći za njega....a i ne znam šta da kažem. Znate kako prinčevi u bajkama ostave veoma jak utisak, iako se pojave samo na par sekundi? E, takav je bio Alan u svakom svom filmu, svakom svojom pojavom, svakom svojom ulogom. Svaka njegova sekunda na velikom platnu je bila i ostaće magična. Jer gde je Princ, tu je uvek i magija. Uvek.

I na samom kraju godine, dok prestajem da brojim dane i pocinjem polako da brojim sate, misleći da ću je uskoro ispratiti i da je sve gotovo, 2016. uzvraća udarac!
Nikada nisam voleo nijednu Diznijevu princezu. Za mene je uvek postojala, i uvek će postojati samo jedna: princeza Leja. Uvek sam voleo svemirske bajke, svemirske priče, da gledam u zvezde i zamišljam šta se dešava long time ago in a galaxy far, far away. I ona je uvek bila tu. Odrastao uz nju, kao junakinju, baš onakvu princezu kakvu sam oduvek zamišljao - beskrajno hrabru, pravednu, požrtvovanu, odanu.....a sada je i ona otišla. She is one with the Force. A oni malo bolje upućeni, znaju da je Carrie Fisher i u svom privatnom životu bila čak i mnogo više od Princeze - bila je veliki čovek.

I tako, zaključim da je bajka završena. Jer otišli su svi junaci: i Kralj i Princ i Princeza.
Nije završena sa srećnim krajem...jer ovo je drugačija vrsta bajke. Ovo je život.

Ali mi i to govori nešto. Možda bi trebalo da od sledeće godine započnem da pišem svoju bajku. Jer nije slučajno i sve ono lepo što mi se desilo u ovoj godini, a što je sve dobar uvod za jednu lepu bajku - koja ako se budem potrudio može imati srećan kraj.
Da. Tako će biti. Posvetiću se pisanju svoje bajke...a Kralj, Princ i Princeza će ostati zauvek uz mene...i potrudiću se da to prenesem dalje.

Zasto me Nemacka podseca na SFRJ?

Kada sam prvi put prošetao ulicama gradića u kojem sada živim, pre tačno deset meseci, neverovatno me je podsetilo na detinjstvo.
Kako to, neki grad u kojem ste prvi put, može da vas vrati u detinjstvo? Zato što su me ulice, prodavnice, a posebno trgovci u njima, vratili u ono vreme kada sam još bio toliko mali da sam morao ruku na gore da podignem da bih držao ruku od mame dok me je šetala i dok je tako, u našem malom mestu, obavezno svraćala u "Zelengoru", "Šumadiju", "22. decembar".....
Sećam se odlično mirisa tih radnji, ali su mi, takođe, u sećanju ostali i ljudi koji su tu radili - pravi, školovani trgovci. U plavim mantilima, sa olovkom i blokčetom u depu, i krojačkim metrom, na pola zamotanim, u ruci. Reči se lako zaborave, ali mirisi i slike, izgleda, zauvek ostaju.
I tako, pre par meseci, uđem u jednu radnji sa namerom da kupim košulju. To je jedna od onih velikih radnji, gde se prodaju isključivo košulje, odela, kravate, i sve ono što je potrebno čoveku da se obuče od glave do pete za neki svečani trenutak. I prvo što sam osetio, bio je onaj isti miris. Ne znam kako i zašto, šta je to što čini taj specifičan miris tih prodavnica, ali osetio sam ga, i to je to!
I tada mi prilazi prodavačica - žena od nekih 50-tak godina, koja se kreće lakoćom devojčice i sa osmehom osobe koja voli svoj posao, obučena u lepu klasičnu suknju sa čistom belom perfektno ispeglanom košuljom, i krojačkim metrom prebačenim preko vrata, i upitala mi je kako mi može pomoći. I prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je pitanje "kada si poslednji put video u nekoj radnji prodavačicu u tim godinama, i još sa toliko pozitivne energije?".
Vratim se brzo u sadašnjost i objasnim joj na svom skrnavom nemačkom, da tražim košulju, model, materijal, boju... i onda se dešava nešto što zaista nisam očekivao: žena uzima metar i meri mi obim vrata, dužinu rukava, obim struka i grudi. I odlazi do obližnje police i posle minut potrage, donosi mi košulju.
Isprobam je, i to je to: tačno je ono što sam želeo! E to je prodavac - koji mušteriji proda ono što mušterija želi, a ne ono što on/ona zeli da mu uvali. Prodavac koji mušteriju sasluša.
I nisam pitao za cenu. I opet ću doći u istu radnju. Ja sam kupio košulju, a oni su, svojim profesionaliznom i ljubaznošću, kupili mušteriju.
E, tako se radi posao.
To je taj profesionalizam koji se kod nas samo sreće u tragovima. To je ta ljubaznost, pa makar bila i lažna, bolja je nego namrgođenost.
Upravo zato me ovo ovde dosta podseća na SFRJ - podseća me na detinjstvo i na vreme kada je sve bilo lepše, ljubaznije, i bezbrižnije.
Da smo malo više bili profesionalniji u svemu i ljubazniji jedni prema drugima, a malo manje gledali TV i dopuštali da nas truju mržnjom, siguran sam da bi sve bilo drugačije, i da bi mi ovo ovde bila samo potencijalna turistička destinacija, a ne potencijalni dom.

Bliskost

U ovom kratkom vermenu našeg obitavanja na ovoj planeti, u ovom svom telu, u ovom vremenu i pod okolnostima u kojem smo, a koje se zove život, ima puno lepih i ružnih stvari.
Šta će, i u kojoj meri, biti lepo ili ružno, zavisi isključivo od naše lične percepcije. Kao, na primer,  percepcija temperature: mogu oni da pričaju koliko god hoće da je deset stepeni napolju, ali ako je real feel - 1, onda je za mene -1, i zabole me za tu cifru od 10 stepeni, jer mi ona apsolutno ništa ne predstavlja. Bitan mi je sopstveni feeling.
I sve se vrti oko te toplote. Topla i hladna osećanja.
Jedna od stvari koja u meni budi jako toplo osećanje, tako toplo da ga mogu čak nazvati i vatreno, je bliskost sa drugim ljudima. Onaj osećaj, kada se skontate sa nekom osobom, kada se osetite kao da se poznajete ceo život, i feeling je tako dobar da osećate čistu sreću. Da li je to sreća što osećate da niste sami, ono iskonsko u nama što nas vuče ka nekoj zajednici, ili je to ispunjenje nekog sebičnijeg nagona, zaista ne znam, a i ne zanima me da ulazim previše u dubinu. Jednostavno, osećaj bliskosti je fantastičan osećaj.
U zadnje vreme prozborim povremeno koju reč sa nekim ljudima koje nisam video sto godina....ili sa nekima s kojima mnogo više zborim preko raznih sredstava komunikacije nego što smo zborili uživo...i sa nekima koje poznajem prilično kratko, a opet, taj osećaj, kao da smo jedan ceo život proživeli zajedno. A mislim da smo mi, koji u sopstvenoj porodici nikada nismo imali oslonac i podršku, upravo osetljiviji na te stvari, kao da se podsvesno više otvaramo tom osećaju bliskosti i težimo da se zbližimo sa raznim ljudima, i neretko, na svoje prijatelje gledamo kao na porodicu.
Sećam se vremena srednje škole. Imao sam ogromno društvo, baš baš veliko. Na svim svojim putovanjima, nisam još uvek upoznao nekoga ko je imao toliko društvo.
Kada sam otišao na studije, onda sam naučio značenje onoga "u vojsci sam stegao druga do groba".
Nakon toga, živeći i radeći u nekoliko gradova, opet slično...opet puno novih ljudi, puno tih osećaja bliskosti.

I malo po malo, dolazim do sadašnjice, u kojoj je većina tih ljudi daleko (uključujući i one najbliže), ali osećaj bliskosti nimalo ne jenjava. Čak se u nekim slučajevima i povećava.
I to me čini srećnim. Kad god, čak i na razdaljini od 2000km, osetim to kroz običnu prepisku ili kratak poziv, baš me učini srećnim i živim.
I sada imam energije, da po sitnoj hladnoj kisi, nateram sebe da izadjem napolje, sednem na bajs, i provozam se malo...
Živela bliskost...da je osećamo što češće.....

Bes i Ironija

Kada je čovek sam, i daleko od svih, ima to i dobrih svojih strana. Puno vremena za razmišljanje, da se sagledaju neke stvari, da se nešto, možda, i odluči pametnije nego ranije.
Takođe, posvetiš se malo sebi, onako, i mentalno i fizički, ubaci se neki trening, očisti se i telo i um od negativne energije, i u glavi počnu da ti dominiraju pozitivne misli.

Međutim, kada je čovek sam, i daleko od svih, to ima i dve jako negativne strane: prvo, fale ti ti dragi ljudi, fali ti to vreme što provodiš sa njima, čak ti malo fale i oni koji su ti išli na ganglije. Ali to sve nije strašno, sa time se čovek, u ovom veku komunikacija, prilično lako izbori.

Ona druga strana je zajebanija: kada ti nekome trebaš a ne možeš da budeš tamo. Teoretski, možeš, ali onda bacaš u vodu celokupnu dosadašnju borbu za neku bolju budućnost i sve ono što si do sada žrtvovao postaće beznačajno ako se sada vratiš.
Onda se u tebi smenjuju dva mračna osećanja: očaj, jer ne možeš ništa da uradiš, bespomoćan si, i bes. Ali veoma opak bes, koji ide prilično široko i duboko i preti da izmakne kontroli. I pokušavajući da obuzdaš taj bes, ili da ga bar fokusiraš na nekog određenog krivca, počinješ da razmišljaš o tome ko je kriv. I prvo počneš da budeš besan na doktore (i u državnim i u privatnim klinikama) koji već tri meseca ne umeju da se odluče da li je lumbalna išijalgija, ili je piriformni sindrom, ili šta već. I zbog gomile loših terapija koje samo pogoršavaju stanje, a doktori, jednostavno, ne veruju da je stanje lošije, već misle da se pacijent folira. Neće, stoka, da prizna svoj neuspeh, zbog kojeg neko već tri meseca živi sa konstantnim jakim bolovima. I onda vidiš koliko smo mi, ljudi, sujetni i u najvećem broju slučajeva, sebični i samo mislimo na sebe i svoj sopstveni ego.
Armagedon! A ti bespomoćan, sediš 2000km daleko, i ne možeš da dođeš, ni da budeš uz nekoga kome to treba, niti da se nekome načestitaš mile nove godine, jer nemaš više slobodnih dana, kapitalističko društveno uređenje je napravilo da od 12 meseci godišnje samo mesec dana možeš da odmoriš (a to si već potrošio), a ostatalih 11 meseci rintaš i zarađuješ novac za svog robovlasnika.
Zatim ukapiraš kako je taj kapitalizam kriv što se brzina transporta ljudi od mesta A do mesta B, uprkos ogromnom napretku nauke, u zadnjih 50 godina nije povećala ni 10% (jer rob mora da ostane rob, ne sme da bude previše zadovoljan). Što jebene avio kompanije ne lete svaki dan, već svaki drugi-treći, i to tako raspoređeni da nema teoretske šanse da izvedeš vikend putovanje (petak-nedelja, ili čak subota-nedelja).
I na kraju, budeš besan na celokupno čovečanstvo, na sve ljude na svetu, jer su jebeno glupi! Ukapiraš kako su glupi, i kako dozvoljavaju da ih kapitalisti-robovlasnici jebu, prave ih lutkama bez mozga.....ma, previše, previše besa i očaja.

I onda, na kraju svega, ukapiraš. I ironija ti opiči šamarčinu onako kako samo ironija to zna! Ukapiraš, da je najveći kurton kojeg poznaješ, kojeg si smatrao do sada najvećim parazitom društva, nejvećom lenčugom i kukavicom, zapravo, jedina osoba koju poznaješ a da je zajebala svog robovlasnika. Da već skoro tri četvrtine svog života (da, dobro ste čuli, slučaj za Ginisovu knjigu rekorda) uživa u blagodeti invalidske penzije, koju je dobio tako što je izmanipulisao svoje robovlasnike, da poveruju da ga tom penzijom kažnjavaju za neposlušnost.

I dok se polako smiruješ od šamara ironije, zaboravljaš na matorog kurtona, bes splašnjava....ali očaj ostaje....očaj što ne možeš da nekome koga voliš, pomogneš, da učiniš da se oseća malo bolje.
Osim da usmeriš misli i energiju u kosmos, i nadaš se da će ta misteriozna energija koja ceo svemir povezuje i drži u celosti, odgovoriti na poziv, i učiniti nešto da se stanje promeni na bolje.

Tisina

Danas je najduži dan u godini.
Zbog tog uspostavljenog običaja među ljudima da se poslednje nedelje u oktobru sat pomeri unazad, i tako ukrade malo vremena, ovaj dan traje 25 sati. A s obzirom da u ovoj nedođiji vreme, inače, nedeljom mnogo sporo teče, počeo sam danas da umišljam da je došlo do nekog poremećaja u prostorno-vremenskom kontinuumu, u samoj tkanini koja sačinjava ovaj naš svemir u kojem živimo. I da je vreme u celom svemiru, ne samo ovde, počelo mnogo sporije da teče. U jednom trenutku je mašta otišla toliko daleko u razradi te ideje da sam se uplašio i pobegao nazad u surovo stvaran svet.

I tako, vrativši se u sada i ovde, sa pregršt vremena za razmišljanje, počeh da se prisećam svog života i da ta prisećanja pojačavam gledajući neke stare fotografije.
Ponekad se osetim kao da sam proživeo nekoliko života. Jer, u suštini, toliko toga se i jeste do sada izdešavalo da zaista osećam da sam okrenuo bar jedan ceo krug.
I ispunjavaju me razna osećanja. Plej-lista je gotova, winamp je zaćutao, i odjednom čujem tišinu.
I odmah mi kroz glavu kreću stihovi "Sound of silence", i ta tužna melodija. Pojačano emocijama od upravo proživljenih sećanja na mnoge stvari iz prošlosti, počinjem da padam u neko stanje koje baš i ne umem da opišem. Nije to nostalgija, nije ni tuga, nije ni sreća. Već je sve to odjednom, upakovano u nešto sasvim novo. Postajem mnogo više svestan sebe, i svih ljudi koji su deo mog života, i deo mene. I onih od pre, i onih sada.

I shvatam kompleksnost čoveka, i svega onoga što nas čini ljudima. Kako bih sebi to što prostije objasnio, svako iskustvo koje proživimo, shvatim kao minijaturnu lego kockicu, koju smo usput pokupili, i umetnuli negde u jedan veliki projekat ogromne vavilonske kule, koja smo u stvari mi sami. I da je ta lego kockica totalno slučajna. Ne znamo na kakvu ćemo naići. I, dok smo mladi i glupi, uglavnom ne umemo tu kockicu koju pokupimo da stavimo na pravo mesto i na pravi način. Zato često sami sebe gradimo kako ne treba, i desi se često da se kula sruši ili da postane ludački smešna i haotična.

Imam utisak da sam jako dugo bio mlad i glup. Sada više nisam tako mlad, a za ovo drugo će vreme tek da pokaže. Dobro je što sam se svega danas prisetio. Dobro je što sam doživeo tu novu emociju, i osetio se čovekom. Potrebno je to ponekad svakome (bar tako mislim da treba). I zahvalan sam svojoj burnoj prošlosti, svemu lepom i ružnom što sam doživeo. Svim ljudima koji su bili tu, i koji su ostali, ali i onima koji su otišli iz mog života. Svi su oni, neko više, neko manje, te lego kockice koje me sačinjavaju. Tako da oni nikada nisu, zapravo, otišli. Ne, nisu ostavili trag (kako mnogi ljudi vole da kažu), već su ostavili mene. Izgradili mene. I beskrajno im hvala!

Sada je na meni da ne budem više glup, već da sve nove lego kockice koje ću sakupiti na putu koji mi predstoji, stavim na pravi način na pravo mesto. Da izgradim sebe još bolje, kako bih prema drugima bio bolji....i dao svoj mali doprinos da ovaj svet bude lepše mesto.
I neka ostane samo ljubav.
Sve ostalo je nebitno.

Balans

Kažu da u prirodi sve teži nekoj ravnoteži.
Izgleda da je tako i sa osećanjima.
Vratih se sa onog puta...there and back again. I sve se desilo onako kako sam predvideo. I bolje od toga. Razrešile su se mnoge stvari, desile su se neke lepe stvari, i život se sada nastavlja.
I bilo mi je mnogo lepo na tom putu. Osećao sam se baš prelepo, baš, onako, srećno, svakog dana, svakog sata. Proveo vreme sa mnogo dragim ljudima, i žao mi je što nisam video i druge, ali četiri dana je zaista premalo za sve.
Mea culpa. Oprostićete mi.
Sada sam opet ovde, na dalekom severu. Sačekale su me ulice pune opalog lišća, ledeni vetar i zubato sunce. Na poslu kao što sam i ostavio, lepo, prijatno, nimalo loše.
Međutim, uvukla se neka tuga. Neko neraspoloženje. Isto kao ono koje sam osećao prvih dana kada sam stigao ovde, pre sedam i po meseci. Isto je bilo ovako hladno, isto je mirisao vazduh, i isto tako sam bio sam.
Zajeban je taj osećaj, i možda najzajebaniji od svih, upravo taj nagli prelaz - juče okružen toplinom poznatih i dragih ljudi, u osvetljenom i toplom stanu na poslednjem spratu u kojem sunce sija triput jače, sa Dunavom udaljenim par stotina metara, i uvek živahnim centrom Novog Sada. Danas okružen svime drugačijim. Ne boljim ili lošijim, već jednostavno drugačijim.
I kreće ono nedostajanje, kreće ona neka nostalgija, opet i opet. Kada provedeš preko 30 godina u jednom okruženju i onda to promeniš, mislim da će te neke stvari pratiti do kraja života.
Ali, tešim se time da mora tako, da mora postojati neki balans.
Pre par dana sam bio najsrećniji čovek na svetu. Sada je, valjda, normalno da se osećam ovako, da bi se uspostavila ta ravnoteža.
I gledam slike, mislim na sve vas, i pronalazim razlog da se osećam bolje. Nema svako takve prijatelje :)

A gledam i neke druge slike....bilo je ovo lepo putovanje....zaista lepo.

There and back again

Dva dana je pred put.
Pišem sada, jer veče pred sam put neću biti u stanju da povežem sopstvene misli u jednu normalnu proširenu rečenicu. A i ponekad je iznenađujuće koliko treba koncentracije pri pakovanju, da čovek ne zaboravi neku elementarnu stvar kao što je pasoš.
To će biti jedno od onih kratkih putovanja, na koja odete kao jedna, a vratite se kao neka druga osoba. Do sada sam imao više takvih putovanja, tako da sam naučio da ih prepoznam unapred. A prepoznajem ih po tome kako se osećam pred takav put. Nauči čovek sa godinama da prati i da prepoznaje neke znake. Svi koji me poznaju, znaju da niti sam religiozan niti sam sujeveran. Ali nikada nemojte da pomislite za ljude koji nisu religiozni da nisu duboko duhovni.  Zajebaćete se iz keca u kec.
I tako, u polumraku poznate sobe, ja sam joj pričao uporno, dugo....ček, to nisu moje misli, to je neka stara pesma iz vremena dok je Riblja Čorba bila rock grupa.
I tako, u polumraku ove moje sobice, osvetljenoj nekom čkiljavom stonom lampom i svetlom sa lap-topa, pivom koje stoji na gramatici nemačkog, koja leži na kauču pored mene, osećanja bujaju i smenjuju se. Valjda je tako nekako i ženama u tom pms-u, 'bem li ga. Kada saberem i oduzmem sva ta osećanja, ne mogu reći da mi je loše. Naprotiv - osećam onu pozitivnu euforiju. Jer, ipak, desiće se nešto lepo. A pored toga lepog, što znam da će da se desi, imam i osećaj da će i još nešto lepo da se desi. Onako, usput. Čist osećaj, koji nikada ne greši.
Pre osam meseci, pred polazak na ovaj moj veliki put, desio se jedan od onih slučajeva kada svemir umeša prste i ubaci nešto u vaš život, pa ti pokaže koliko si sitan i koliko se one najbitnije stvari, zapravo, dešavaju van naših moći da na njih utičemo. A za vreme tih nekoliko meseci od tada, još nekoliko sličnih stvari se desilo. I jednostavno, toliko toga se poklapa i slaže na neko svoje mesto da opet pomislim da se svemir igra i da mu je ovoga puta krenulo za rukom da lepo složi slagalicu - svaki deo na svoje mesto. I slika se polako sklapa i dobija smisao.
I biće turbulencija narednih dana (nadam se ne i u avionu), i sve će se završiti lepo. I završiće se taj put, i vratiću se opet ovamo. Kao druga osoba? Videćemo. Mislim da su glavne metamorfoze završene. Sada idu neke druge vrste promena, koje su mi za sada nepoznate, a radujem se što ću da ih otkrijem.
Ali, za razliku od prethodnih puteva, sada znam da se slagalica nikada neće sklopiti do kraja. Da će se uvek naći neko nestašno dete koje će sakriti neki deo slagalice, gurnuti ga ispod kreveta, ili oštetiti tako da ne može nikako da se uklopi.
I u tome i jeste čar - u borbi protiv nemogućeg. I u ponovnom slaganju slagalice. I nema odustajnja.
Vreme je da se polako ukrcavam u svoj Delorean. Gandalf me čeka.
Do povratka.

Tradicija

Pre neki dan naletim na ovu sličicu (sličica je sa stranice grupe "Slavorum"):

Mračan humor, uostalom, kao i skoro sav humor kod nas. I humor uz koji se i uvek slatko nasmejemo, jer smo tako navikli, i nekako nam je poptuno prirodan. Ali mislim da je vreme da malo promenimo tu karmu. Dosta je bilo. I optimista sam, jer ima nade. Zahvaljujući Internetu i društvenim mrežama, ovog puta je zdrav razum uspeo da nadjača ratnohuškačke novinare (koji i ne zaslužuju da se nazivaju novinarima). Internet je preplavljen porukama mira i razumevanja između ljudi na Balkanu. Shvatili ljudi da je lepše kad se vole i pomažu nego da se međusobno ubijaju, dok političari i tajkuni zgrću lovu. I ne stide se da to kažu na sav glas, i svaki takav post me učini srećnim.
Jer pre svega, svi smo mi ljudi. Pre svega, i posle svega. Sve ostalo je manje bitno.

Pre nedelju dana se jedna dobra drugarica iz rodnog kraja uputila u beli svet, i stigla je na nekih stotinak km od mene, gde počinje da radi i živi neki novi život. I, naravno, prva zgodna prilika je iskorišćena i videsmo se i prošetasmo još jednim nemačkim gradom.
Osnabruck - grad od nekih 160.000 stanovnika, podeljen na stari i novi deo grada, koje deli jedan pešački prelaz. Jako lepo mesto, pogotovo taj stari grad, gde je sve savršeno očuvano i gde svaka kuća, dućan, kafić, antikvarnica, priča neku svoju priču. Zaista zrači nekom prijatnom pozitivnom energijom.
I tako smo se mi lepo družili, šetali, pričali, pili kafu, pivo, ručali, pa opet još po jedno pivo....i beše to jedan jako lep dan.
I mnogo prija kada daleko od kuće provedete dan sa nekim koga znate jako dugo, i ko vas asocira na nešto što je sada, u svakom smislu, jako daleko. Ali pre svega, i najvažnije od svega, ovakva druženja predstavljaju jednu vrstu podrške, koja puno znači. Kao na levoj strani gornje sličice - pružamo ruku jedno drugom i pomažemo da se savladaju te stepenice.
Ima nade za nas. Dokle god se ne budemo plašili da svi koji osećamo tako, šaljemo u etar poruke mira i prijateljstva, ima nade da svet bude lepše mesto, i da loša tradicija nas Slovena, postane samo daleka istorija.
Pružimo ruke jedni drugima i čuvajmo jedni druge.

Non EU Citizens

Kada se uputite iz topline rodnog doma u beli svet (što se desi obično kada ta toplina prestane da greje već počne da hladi), obavezna prva prepreka na tom putu su papiri. Dokumenta. A kada dođete do institucije koja treba da vam izda određena dokumenta, prvo što radite to je da čitate i upoznajete se sa procedurom.
I ukoliko vam je cilj neka zemlja iz EU, prvo što ćete videti je to da postoji set instrukcija za EU građane, i potpuno drugačiji set instrukcija za non-EU živalj.
I prvo osećanje koje vam prostruji kroz telo je isto ono kao u bilo kojoj sličnoj situaciji: kada vas neko svrsta u određeni koš samo zato što ste rođeni na tim i tim geografskim koordinatama koje igrom slučaja ne spadaju u koordinate neke selendre u Nemačkoj ili Francuskoj, već spadaju u koordinate negde na brdovitom Balkanu. Koordinate koje se nalaze na nekom prostoru, koji je neko oivičio nekim granicama i proglasio taj prostor nekom državom. I zato što ta država nije u toj nekoj ekipi koja se zove EU, zato si ti svrstan(a) u neku tamo grupu, i za tebe važe neka druga pravila. Za mene lično, to je isti onaj osećaj koji sam imao kroz celu osnovnu i srednju školu u mom malom mestu, gde se tačno zna čije je dete čije. Ako si sin čistačice, onda za tebe nema ništa, i sve ostvaruješ na triput teži način nego ako ti je tata uvaženi lekar, ili direktor nekog preduzeća. Ako si fizički slab, snažniji te zlostavljaju. Mnogi za to koriste reč diskriminacija, ali dajem sebi slobodu da odem korak dalje i da to nazovem pravim imenom: fašizam!
I kada jednoga dana odrasteš i odeš iz te sredine (ako uopšte uspeš da odeš, jer u toj sredini je privlačna sila gravitacije mnogo jača od 9.81 m/s2), i kada uspeš da postaneš svoj čovek, desi ti se isto što i svakom zlostavljanom: ili ćeš postati isti kao i oni koji su te zlostavljali, ili ćes postati borac protiv njih.
I što je najvažnije, sam odlučuješ o tome, sam biraš.
Nadam se da ćeš izabrati borbu, jer ako izabereš ovo drugo, postaješ siledžija. A siledžije su, u stvari, najveće pičke.
I ako izabereš borbu, nemoj da pogineš. Jer ako pogineš, nisi ništa uradio, samo si poginuo. Nema ničeg herojskog u tome da daš svoj život za neki cilj, jer će tako ova planeta izgubiti jednu kvalitetnu osobu.
Umesto toga, bori se mudro. Širi ideju. Uči svoju decu i tuđu decu ako si u prilici, da ne budu fašisti, da ne budu siledžije, da ljude gledaju isključivo prema tome kakvi su kao ljudi.
Ne zanosi se pričom o jednakosti - nismo svi isti.
Ne zanosi se pričom o rušenju sistema - sistem je potreban, inače bismo se poubijali.
Gledaj da promeniš taj sistem, da ga oblikuješ da bude što humaniji.
Budi čovek. Ne budi govedo.

Preispitivanje

Oduvek sam se divio ljudima, i pomalo im zavidio, koji ne prepispituju svoje odluke.
Koji, kada donesu odluku, prelome u sebi i kazu to je to. Idemo tako, do kraja.
Ja ne mogu tako. Uvek preispitujem. Sad, nisam jedan od onih neodlucnih, odlucim ja, i krenem da sprovodim, ali kako u toku sprovodjenja svoje odluke saznajem nesto novo, tako i samu odluku pocinjem da preispitujem.
U periodu od dve-tri godine pre mog odlaska ovamo, puno toga se izdesavalo, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Poslovni plan je isao sve bolje i bolje, ali privatni bas i nije. I to je bio jedan od razloga zasto sam se odlucio da odem i promenim sredinu - da bih nekako pokusao da resetujem sebe i taj svoj neki privatan zivot dovedem u neku normalu. Medjutim, par meseci pred polazak, stvari su pocele da se menjaju nekom munjevitom brzinom. Odjednom se oko mene stvorilo toliko divnih ljudi, i toliko dobrih i pravih prijatelja, zivot je postao veoma ispunjen i bogat. Do te mere da sam potpuno zaboravio kako je to biti sam. A kao vrhunac price, par dana pred polazak, pojavi se i jos neko. I onda podjem ovamo, u ovaj novi svet, da restujem sebe i svoj zivot, i ukapiram da to uopste nece ici onako kako sam zamisljao. Da je moj zivot vec poceo da se resetuje, ali u nekom svom pravcu.
I tako zivim....sam....a nisam sam. Mislio sam, doci cu ovamo, ostavicu sve iza sebe, i polako cu graditi novi zivot, bez gledanja u sat, bez brojanja dana. Medjutim, nikada vise u zivotu nisam gledao u sat i brojao dane...tacnije, odbrojavao ih. Jos kada naidje kisna nedelja, sa niskim mracnim oblacima, da ne mogu ceo dan izaci napolje, i da skoro ni sa kim rec ne progovorim, dok me neki virus drma i osecam kao da me je pregazio stampedo, pocnem zaista da se preispitujem.
Jos kada na to dodam svakodnevno sve vece i vece otkrice o veoma jako usadjenom fasizmu u ovoj Evropi (pogotovo ovde na severu), ne mogu da budem ravnodusan.
Posto TV ne gledam niti novine citam, desi mi se da lako zaboravim kakvo je stanje u domvini...i da u tom preispitivanju, vidim samo onaj ugao koji sam ja imao u onom trenutku kada sam odleteo ovamo: kada sam u Sribiji imao skoro sve!  A ovde, osim posla, trenutno nemam nista. I nikoga.
I zajebano je. Stvarno je zajebano ostati na tom nekom putu, dok se tako jaki razlozi gomilaju na suprotnoj strani. Tesim se time da ce se stvari ovde promeniti, jer realno i hoce, radim na tome da ih promenim. Ali trebace puno vremena. I puno truda.
A onda primetim da je jos jedan vikend prosao....sat otkucava, dani se odbrojavaju, i ponovo se taj dan blizi. I onda prestanem na trenutak da se preispitujem. Pustam da stvari idu.
Do nekog sledeceg preispitivanja.

American Wheels Day

Danas je ovde dan americkih automobila...ili nesto vec slicno.
Ceo grad je preplavljen americkim zastavama, razni americki oldtimeri i neki noviji automobili i motorcikli su polu-haoticno postrojeni duz glavnog setalista i glavnih ulica u starom gradu. Tu i tamo po koja prikolica gde se mogu kupiti pivo i kobasice, razne tezge sa raznim posterima, plocama, sve u americkom fazonu, a negde na pocetku ulaza u stari grad je postavljena i neka bina na kojoj se izvodi neki program. Devojke su sve u istom fazonu: pin-up girls. S tim sto danasnje pin-up Nemice u proseku dvostruko imaju dvostruko vise kilograma od pin-up devojaka sa dobro nam znanih postera, ali valjda je takvo danasnje vreme.

Nakon kratke setnje kroz centar, sedam kod Italijana (lokalnog poslasticara i ugostitelja, veoma prijateljski nastrojenog) na redovnu subotnju kafu sa standardnom ekipom. I posmatram odatle dolazak, prolazak, i postrojavanje novopridoslih skalamerija, i likova u istim. Medju prolaznicima sve vise ljudi sa nekim americkim gedzetom na sebi. Sve je na engleskom. Kaubojski sesiri se talasaju u masi koja postaje sve gusca. Ljudima je na licu sreca, odusevljenje, ushicenost.
Osim meni.
Odjednom sam shvatio onaj stih od Rammstein-a: "We all living in America". A kada odgovoris na jedno pitanje, onda se po nekom neumoljivom zakonu prirode javlja gomila novih: zasto pokoreni vole one koji su ih pokorili? Zasto im se priklanjaju, uzimaju njihove simbole, oponasaju ih, dive im se?
Da li zato sto su jaci od njih? Da li je to u ljudskoj prirodi da voli jaceg od sebe? Zar nije u ljudskoj prirodi ona osnovna teznja za slobodom? Ili, mozda, cesce nadvlada zelja za sigurnoscu, pa covek trazeci zastitu od jaceg, priklanja se tom jacem od sebe i tezi da bude kao on.
Sigurnost protiv slobode.
Dva ljudska nagona u konstantnom, neprekidnom sukobu.
Red protiv haosa.
Svetlo protiv tame.
Da li je to odgovor na sva pitanja i sve nase unutrasnje nemire koje nas muce?
A onda se, kao pijan plota, uhvatim ovog poslednjeg: svetlo protiv tame. Sta je svetlo, a sta tama? Da li je svetlo sloboda, ili je svetlo sigurnost?
Ali brzo odustanem. To su pitanja o kojima cu razmisljati celog svog zivota, i nikada necu naci odgovor. I super. Jer kada bih nasao odgovor, objasnilo bi se sve, i postalo bi mi jako dosadno.
Ovako, i kada sam potpuno sam, ja se ludo zabavljam ("ludo" je prava rec).
Medjutim, ostaje gorcina u ustima. Ne zbog lose kafe (koja i jeste najlosija u gradu, ali dzabe, Italijan je toliko sarmantan i prijateljski nastrojen da moram da ga ispostujem i ne menjam mesto), vec zbog toga sto je moj matematicki mozak izracunao da je medju tim oldtajmerima zarobljeno vise od deset miliona evra, dok na drugom kraju planete, ove jedne jedine koju imamo, neko umire od gladi.
Dok se neko izdrkava sa preskupim hobijem, neko umire. Jebiga.
I evo me, dodjoh da napisem, da podelim svoje misli sa jos nekim.
Nemojte se ponasati kao stoka, budite ljudi. Ne gomilajte jebeni novac i jebene materijalne stvar vise nego sto vam zaista treba za pristojan zivot. Jer kolicina bogastva na ovoj planeti je konstanta, ako uprostimo neke stvari. Zbir je uvek isti, sto znaci, ako vi imate vise, neko drugi ima manje.
Budite ljudi. Ne budite goveda.
Eto, toliko za danas.

Metropola

Šta je to metropola?
Da ne ulazimo sad u leksičko-istorijsku analizu same reči i njenog porekla, već da se malo pozabavimo suštinom: to je mesto, na planeti Zemlji, na kojem se može sresti skoro sve ono što na celoj planeti postoji, čuti skoro svi jezici, videti svi stilovi oblačenja ljudi, i videti ljudi iz svih krajeva sveta. Na jednom mestu, u isto vreme.
To je mesto na kojem je svejedno odakle si, gde si rođen, gde si odrastao, gde život teče 24h dnevno. Tu se osećaš tako isto kao svi ostali, a istovremeno i tako posebno.
To je ono mesto u kojem konačno prestaješ da budeš Srbin, Hrvat, Amerikanac, Japanac....hrišćanin, musliman, ovaj ili onaj.....gde počinješ da budeš (ili ne budeš) samo čovek!
Utisci posete tom mestu su tako jaki, da me je sramota da pišem jer sam jako loš pisac i nemoguće je da bih uspeo da prenesem sada svoju emociju i svoj doživljaj. Napisaću samo još jednu reč:
Berlin.

Odluka

Sutra je tačno šest meseci kako sam došao ovde. Istekao je i probni rad, i od sutra sam stalno zaposlen u Germaniji. A isteklo  je i mojih ličnih, probnih šest meseci, koje sam dao sebi da vidim da li će mi se ovde svideti, ili ne.
I, sada je vreme da se donese odluka: ostati, ili odustati i vratiti se u domovinu.
Nisam čovek koji stavlja stvari na papir i podvlači crtu, pa na osnovu toga donosi odluke. Donosim ih isključivo vođen instiktom, i tim nekim potpunim osećajem.
Instikt mi, kao nikada do sada, govori da ne treba da se vratim.
A kada bih računao, bilo bi još gore: ovaj ekspoze, koji nisam slušao i gledao već samo čuo od prijatelja prepričavanja razna, i čitao komentare o tome, u mojoj glavi je bio vizuelizovan kao pijani pop koji drži opelo, i zapeo je negde u nekoj beskonačnoj petlji, i vrti se u krug, priča jedno te isto, dok svi prisutni na sahrani polako jedan za drugim, padaju u nesvest i upadaju u raku, preko pokojnika. Pokojnik je Srbija, a na sahrani smo prisutni svi mi.

Dan sam proveo spremajući ručak, obilazeći buvljak (koji je ogroman i ima sve i svašta zanimljivo na njemu), i vozeći, popravljajući, i opet vozeći bajs. Čak sam i napisao svoju prvu kompoziciju. Kasnim za Mocartom jedno 30-tak godina (taj štreber je već u 4. godini komponovao). Još joj nisam dao ime. Ima neki morski prizvuk, pa ću joj dati neko morsko ime, samo dok smislim.
Sve u svemu, jedan jako lep dan. Čak mi se, gledajući neke slike, vratio osećaj mirisa, zvukova, i vetra na Adi Bojani - tom magičnom mestu. I setio sam se Irca kod kojeg smo bili u gostima prošle godine - čovek je, kada je otišao u penziju, kupio kućicu-sojenicu na Bojani, na 600m od ušća u more, i napravio sebi mali raj, u kojem provodi vreme od maja do oktobra. I srećan je.
E, to se zove nešto ka čemu treba stremiti. To je život. Život koji, iz ugla koji ovde vidim, nije nedostižan.
Tri minuta do ponoći. Spava mi se, a odluku sam doneo odavno.
Ostajem. Ne vraćam se. Iako mi toliko toga nedostaje, duboko u sebi sam shvatio da je Balkan moja prošlost, a da budućnost leži mnogo, mnogo dalje.
Dom je iza, put je napred.
I put se nastavlja.

Jos jedan zakljucak

Volim da donosim zaključke.
Jebiga, izgleda da je to u čovekovoj prirodi. Mislim da sam negde pročitao da je dokazano da nam je urođeno da zapažamo paterne i da je to uzrok drugoj urođenoj osobini: težnji za generalizacijom.
A upravo nam na testovima inteligencije i proveravaju tu našu moć opažanja paterna. E, sada, dolazimo do jednog zanimljivoh zaključka: što je čovek inteligentniji ispada da je na neki način skloniji generalizaciji. Međutim, od jednog inteligentnog čoveka bi trebalo da se očekuje da joj retko pribegava, jer svi znamo da je glupo generalizovati.
No, uprkos svemu navedenom u ovom uvodu, odlučio sam da malo generalizujem.

Danas je jedan kolega iz Ukrajine dobio otkaz u firmi. Ruku na srce, zasluženo. Čovek već šest meseci konstantno kasni na posao. Možda mu je svaki dvadeseti dolazak bio na vreme. I upozoravan je više puta, ali nije vredelo. I to nisu bila baš ni mala kašnjenja.
Ovo je prvi put u Nemačkoj da vidim kako neko dobije otkaz.  Video sam kako to izgleda u Srbiji, i nema puno razlike. Ljudi okolo odjednom zaćute, kao na sahrani. I niko puno ne priča o tome. Dakle, to je baš isto. Međutim, ovde sam primetio kod skoro svih, još jednu stvar koja mi se ni malo nije svidela: zadovoljstvo na njihovim licima. I to sam siguran da nisu zadovoljni zato što su se rešili lika koji je stalno kasnio na posao, već zato što su se rešili još jednog stranca. Da, dragi moji, ne vole nas! I to je očigledno. Uverio sam se nekoliko puta do sada. Odlično prolazim dok ćutim, klimam glavom i smeškam se, jer po fizionomiji sam plavkast, plavook i pomalo sličan njima. Fizionomski se uklapam. A kada progovorim, i još kažem odakle sam, njihov osmeh postane malo kiseliji, a ljubaznost i prijatnost u očima potpuno nestane. Kod velike većine je tako. I sada mi je zaista potpuno jasno zašto je Hitler naišao na toliko puno sledbenika. Jer, da se ne lažemo, bez ogromne podrške u narodu, ne bi mogao da ostvari to što je ostvario. Kao i svi naši političari što rade vo vjeki vjekov.
Dakle, prisutan je prigušeni nacizam. Još uvek. I verovatno zauvek.
I razočaran sam malo. Malo više, zapravo. Sada su mnoge stvari dovedene u pitanje. Većinu kolega sada više ne mogu da gledam istim očima. Jebiga, mrzim nacionalizam, rasizam i fašizam, mrzim to! Smatram da je to najveće zlo među ljudima.
Za sada ostajem ovde, jer ipak mi je u interesu da dobijem kakve-takve EU papire, pošto sa mojim srpskim papirima mogu dupe da obrišem. A i započeo sam toliko toga da jednostavno ne mogu sada da odustanem.
Ali, definitivno, kada se stvore uslovi, idem negde južnije. Ne samo zbog sunčanijeg vremena, već negde gde ima manje ovoga.
Jebiga, Nemci, razočarali ste me.

P.S.
Ne tešite se, nismo ni mi Srbi ništa bolji.

U oba smera

Ovaj post će se razlikovati od ostalih, jer imam želju da podelim jednu novu, trenutnu impresiju. Neko će na kraju ovog posta reći "opet pljuje po Srbiji". Zabole me šta će ko da kaže, ovo što pišem je čisto iskustvo i dobro poznate činjenice, a namera mi nije da pljujem, već da ukažem na problem.
Naime, dok sam živeo u Srbiji, radio sam nekoliko godina u državnom sektoru i nekoliko godina u privatnom. Nisam nikada bio preduzetnik, ali meni jako bliski ljudi jesu, sa kojima sam prošao skoro sve što čeka neku malu ili srednju firmu kod nas, i jako sam dobro upoznat kako stvari funkcionišu i iz ugla gradjanina (privatnog lica), i iz ugla firme (pravnog lica). Stvari bi trebalo da funkcionišu u dva smera: ti daješ nešto državi, a država, zauzvrat, da tebi nešto. Prava i obaveze, ali iz mog iskustva, ovo "obaveze" u najvećem broju slučajeva za našu državu ne važi. Takođe, kada neko želi da ostvari svoje pravo, država napravi toliko komplikovan mehanizam da često postupak ostvarivanja tog prava više košta nego što ostvarenjem tog prava dobijamo. I svima je to poznato, i privatnim licima, a posebno preduzetnicima, koji muku muče da ostvare svoja prava u odnosu na državu.
Nije ni ovde savršeno, ali je barem 5 puta bolje što se toga tiče. Na primer, ako voz kasni sat vremena, dobićete 25% novca nazad, i to pravo ćete ostvariti na licu mesta, popunjavanjem jednostavnog obrasca, i novac dobijate odmah.
Ali to nije ono što me je najviše nerviralo u domovini, kada je ponašanje države u pitanju. Najviše su me nervirale "delegacije na turnejama". Toga sam se nagledao dok sam radio u državnoj firmi, da i sada kada se setim toga, proradi mi refleks za povraćanjem. Kada se ide negde, krene ministar sa svitom od 20 ljudi, što obezbeđenja, automobila, raznih pomoćnika, švalerki, švalera.....užas! To je ono što se u narodu kaže, pišanje po sirotinji - kada ležiš u blatu, a oni dođu i na to malo dostojanstva što ti je ostalo se popišaju. E, to me je najviše nerviralo, jer te delegacije upravo to rade.
A sada da vam objasnim kako to ovde funkcioniše.
Ministar regije u kojoj živim (koja ima skoro isto stanovnika kao Srbija), po njihovoj organizaciji je u rangu premijera kod nas. Čovek je krenuo u svoju turneju - da poseti 20 kompanija koje su u prvih šest meseci ove godine najbolje poslovale i najviše doprinele razvoju regije. I, on u posetu ide sam - bez ikakve delegacije, pratnje, obezbeđenja, vozača....ide sam od firme do firme. I program puta mu je takav da kada završi to što ima za danas, vrati se kući, i spava svojoj kući, ne izlaže se dodatnom trošku. Jedino što potroši je malo benzina.
E, to je impresija. Meni impresija, a ostalima ovde je to normalno, podrazumevano ponašanje.
To je funkcionisanje u oba smera - daješ i dobijaš. Trenutno, kod nas se mnogo više daje nego što se dobija od države, a to što dajemo, kao šlag na tortu ( čitaj: "golden-shower po sirotinji"), ode na delegacije po turnejama, koje na jednoj svojoj petodvenvoj turneji potroše novca sa kojim bi se platila jedna dobra operacija nekom nesrećnom detetu.
Ne, ne preterujem, zaista potrose toliko! Otkud znam? Lično video podatke iz obračuna troškova. Prva ruka.
Toliko za danas.

Pisanje

Obično pišem iz jednog veoma sebičnog razloga: da sebi olakšam dušu. Zapravo, skoro pa sam siguran da drugi razlog i ne postoji.
Ovih dana je drugačije. Dobijam inspiraciju da pišem, imam i potrebu...ali reči ne idu. Ide nešto drugo, nešto, po meni, mnogo snažnije od reči.
Muzika.
Samo što ne umem da pišem muziku. Ne umem ni reči. Siromašno je moje pisanje kada ga uporedim sa pravim piscima, sa pravim tekstovima. Slabo je i moje izvođenje muzike na nekom instrumentu, tek sam začeprkao najelementarnije na nekoliko njih. I kada god bih pokušao da interpretiram muziku koju imam u glavi, osetio bih bes zbog  nemoći u rukama. Jer ruke nisu dovoljno uvežbane da mogu ono što je u glavi preneti na instrument i stvoriti muziku.
Posao kojim se bavim, od kojeg zarađujem za život, mogao bi se opisati kao kreativno rešavanje problema u virtuelnom svetu. Zahteva određenu moć apstrakcije, solidno poznavanje materije, i prilično iskustva. Dakle kreativan je. Često i jako zanimljiv. I ne žalim se ni najmanje.
Ali nije ni deseti deo kreativan kao pisanje muzike. Ljudi tvrde da slika govori hiljadu reči. A ja tvrdim da se muzika sastoji iz hiljadu slika. Jer i to malo što interpretiram i pokušavam da kreiram, nastaje kao direktan prenos gomile slika koje se javljaju u mojoj glavi koje se putem nekog čudnog biološkog algoritma pretvaraju u niz nervnih impulsa koji motoričkim nervima pokreću prste koji na dirkama ili žicama igraju svoj ples i stvaraju magiju. (zbog ovoliko dugacke recenice bih dobio keca iz srpskog)
Jer muzika upravo i jeste dokaz da magija postoji.
Međutim, ne ide mi baš ta magija. Nisu ruke uvežbane. Kada krene taj nervni impuls, mišići jednostavno odbijaju poslušnost. Nisam dovoljno vežbao.
Ali možda je tako i bolje. Da ta muzika ostane samo moja. Da je sebično sačuvam. Jer ako je i vi budete čuli, magija će nestati.
Umesto toga, uživajte malo u magiji koju ovaj genije već više od 25 godina uspešno deli sa celim svetom.

I tako je još jedan dan prošap uz divnu muziku i puno lepih sećanja. Skoro pet punih meseci kako sam ovde. Ne nedostaje mi Srbija. Nedostaju mi neki dobri ljudi.
Mislim na vas.

Prvi godisnji odmor

Neće biti fotki sa godišnjeg odmora. I neće biti ni puno priče o samom odmoru. Odmorio se jesam, mada iskreno, nisam ni bio umoran, s obzirom da mi je vikend sasvim dovoljan da odmorim od radne nedelje.
Sa druge strane, nisam ni previše vremena proveo u domovini. Od tri nedelje odmora, jedva da sam nedelju dana sastavio u Srbiji. Ali i tih nedelju dana su ostavili jak utisak na mene, a pošto se direktno tiču tematike kojom se bavi ovaj blog, pokušaću da ih predstavim u svom matematičko-prozaičnom stilu, kroz prosto nabrajanje. Nabrojaću stvari koje su ostavile utisak, ne u cilju da upoređujem, i da blatim sada po domovini kako smo ovakvi i onakvi, kako je na zapadu to bolje, i tako dalje. Cilj je drugi: da iskažem svoj lični osećaj, jer iz priče sa ljudima koji su u situaciji kao i ja, vrlo slično su svi doživeli svoj prvi gastarbajterski godišnji.

1. Razlika u klimi. Ogromna. Udješ u avion u košulji i jakni, i posle dva sata izađeš u Beogradu i šlogiraš se od vrućine.

2. Čistoća: oduvek bi mi, kada god bih se vratio sa nekog puta iz inostranstva, prvo upala u oči prljavština na ulicama, na putu, pored puta...a sada mi pored toga, najviše smeta prljav vazduh. Bukvalno osećam miris i ukus nečega u vazduhu. Jebiga, ipak su te ekološke mere koje se sprovode na zapadu, donele nešto.

3. Opšte stanje u zemlji: mnogo gore nego kada sam otišao. Sam podatak da se sada u ambasadi čeka dva i po puta duže za zakazivanje termina za predaju zahteva za vizu, dovoljan je da shvatimo da je egzodus u toku. Treća velika seoba. Vešto zataškana, kao i sve drugo. Na licima ljudi je još veće beznađe i očaj. Lekari sa prosekom preko 9, volontiraju u domovima zdravlja besplatno, a beru maline da bi imali leba da jedu, i kažu mi kako bi bili srećni da bar primaju 15.000 din mesečno. Da ne nabrajam ostalo, ovo je više nego dovoljno.

4. Porodica i prijatelji: porodicu ne biramo, prijatelje biramo. Kod mene je izmešano, neko iz porodice valja, neko ne, a tako je i među prijateljima. Mnogi su me gledali nekako drugačije, oseti se to. Kao da očekuju sada nešto od mene. A ne možeš ljudima objasniti da nisi otišao da se obogatiš, već da normalno živiš, kao i da je avionski prtljag prilično ograničen i da ne možeš zaraditi za 30 kilograma čokolade, kosilicu, motokultivator i novog mercedesa za samo 4 meseca arbajtovanja (na stranu što me materijalističke gluposti uopšte ne interesuju). Ali dobro, to mi je još i najmanje smetalo. Srećom, tu su uvek oni pravi ljudi koji me najbolje poznaju i kapiraju šta i kako, kojima ne treba dva puta pričati (ponekad ne treba ni jednom - ljudi znaju).

5. Malo vremena: koliko god dana da uzmete, uvek je malo vremena da se vidite sa svim dragim ljudima. Tako da mnogima nisam stigao da se javim, i žao mi je jako ali opet se nadam da će nam se putevi ukrstiti uskoro i da ćemo se družiti.

6. Novosadski kej: mesto kakvo nisam nigde video. Oduvek sam ga cenio, provodio predivne trenutke na njemu, kako u društvu tako i sam. Ali sada ga cenim još više. Čuvajte to mesto, jer na svetu ne postoji još jedno takvo.

7. Povratak: izlazim iz aviona, i vadim iz ranca duks i jaknu. U Beogradu me je ispratilo 33, a u Nemačkoj dočekalo 14 stepeni. Posle par sati klackanja u vozu, stizem nazad u svoj novi grad. Lep je. Isti kao što sam ostavio. I kao da sam juče otišao. Žurim da kupim namirnice jer sutra (u nedelju) ne radi ništa od radnji (čuva država radnike, kako im privatnici ne bi uzeli dušu). Za razliku od prethodnih dolazaka kada bih odmah osetio samoću, sada je ne osećam. Promenilo se nešto, verovatno ja. Shvatam da sam se navikao, da sam prihvatio ovo novo mesto, ljude, običaje. Za nepuniih 5 meseci sam se asimilirao.

Otvaram pivo, da se osvežim malo, pa da čupam korov iz dvorišta. Možda čak budem gledao i fudbal. U gradu je sajam keramike, a neka žena svira The Hang - instrument koji sam prvi put čuo i video na ovom odmoru.

Grčka me je ispratila sa tim zvukom, a Nemačka dočekala. U slučajnost ne verujem još od 1982. godine.
Biće ovo lep vikend.

Malo o podrsci

Kada trideset i kusur godina zivis u jednoj zemlji, i onda odes u neku drugu, gde ti je sve potpuno novo, gde nemas nikog svog, gde ni jezik ne znas u dovoljnoj meri osim da kupis leba u prodavnici, to je jedna ogromna promena. Vec sam pisao o tome koliko znaci podrska od dragih ljudi. A ovde cu sada napisati kako ne treba da dajete tu podrsku, sta su pogresne stvari kojima mozete dragim ljudima koji su otisli samo da zagorcate zivot.

Kada sam stigao ovde, posle samo dva-tri dana, mnogi ljudi iz domovine su poceli da me pitaju "Kako ti je tu? Kako si se snasao? Kako se tu zivi? Kako je na poslu, kako ovo, kako ono....".
Prvih par nedelja, ne par dana, ne znam gde mi je dupe gde mi je glava, koliko je sati, koji je dan, koji je mesec. I niko ko ovako dodje ovde, ne zna. Zato bez takvih pitanja, jer takva pitanja su samo so na ranu.
Prvi period je borba za vazduh. Taj period je razlicit od osobe do osobe, ali minimum ce trajati dva-tri meseca. Zato, manite se takvih pitanja. Najbolje sto mozete da uradite je da pokusate da nas nasmejete, da pricate sa nama kao da nismo otisli, da se sprdate, zezate, i podizete nas. To nam treba.
Kada se izborimo za vazduh, i kada pocnemo da plivamo, onda je vec drugacije. Ali cak i tada, prerano je da damo odgovore na neka pitanja.
Ne mogu reci kako je u Nemackoj dok ne zivim ovde bar godinu dana, dok ne vidim kakvo je i leto i zima i prolece i jesen.
Ne mogu reci da li je u ovoj firmi bolje nego u prethodnoj ako ne prodje bar sest meseci do godinu dana. Jer i sa firmom treba proci sve godisnje dogodovstine, pa onda napraviti rezime.
Ne mogu da uporedjujem drustveni zivot (naravno da je u pocetku katastrofalan) ovde i u domovini, gde sam odrastao i poznajem oko 5000 ljudi. Ne pitajte nas takva glupa pitanja.
Ne trazite od nas da cesto dolazimo. Daleko je. Treba vremena, dosta slobodnih dana, godisnji odmor da se uzme. A ovde pocinjemo ponovo iz pocetka, novi smo, gusteri u firmi, i treba da se pokazemo. Probni rad je od 3-6 meseci, tako da necemo u tom periodu mnogo lelemudati nego cemo gledati da izgradimo neku stabilnu poziciju u firmi. Dakle nema dolaska. Ako zelite da nas vidite, izvolite, dodjite, dobrodosli ste.
Ne postavljajte glupa pitanja i suzdrzite se glupih komentara u vezi kesh-a. Vecina ljudi koje poznajem a da su otisli, nisu otisli zbog para, vec zato sto nisu u Srbiji imali nikakvu nadu za buducnost. Otisli su jer im je unisteno ljudsko dostojanstvo. A ovde smo dosli sa svim sto smo uspeli da ustedimo, i prvih par meseci, dok se plate ne ustale, potrosicemo svu ustedjevinu, i mozda cak i traziti nesto na zajam. Jer svaki novi pocetak je skup, treba puno jebenog kesh-a. A dok se to ne vrati, ne ustali, opet je potrebno bar sest meseci da prodje, da se primi jedno sest plata (minimum) da bi se svelo stanje na pozitivnu nulu. Dakle, nismo bogati gastarbajteri - prvih par meseci smo sirotinja, malo bolji od izbeglica koji su ostali bez icega.
Potrebno je vreme, i to ne bas kratko vreme da bismo stali na noge i poceli da zivimo.  Za to vreme, nikome nije teze nego nama.
Zato, ako nas volite i zelite da nas podrzite na ovom nasem putu, onda nam budite pravi prijatelji, ne pitajte nas pitanja na koja vec znate odgovor, vec budite uz nas sa osmehom, dobrom zajebancijom, i ako ikako mozete, dodjite nam u posetu, jer to je ono sto nam najvise ovde nedostaje: vi, dragi ljudi, vase prisustvo nam najvise fali.

Jedna lepa uspomena

1997. godina. Leto.

Nakon nekoliko dana arbajtovanja na verlom asfaltu improvizovane pijace u Dobroti (Kotor), dva decaka sa sela su skupila pare i kupili su jednu mocnu masinu - DISKMEN! To cudo tehnike! Koje pusta muziku sa CD-a!!! Hej, CD, nije kaseta, ne moras da premotavas, nego samo pritisnes dugme i ides na pesmu koju hoces da cujes.

A imali su jedan jedini CD, neki miks hitova tadasnje elektronske muzike. Robert Miles (Children), Chicane (Saltwater), Scooter (Rapsody in E).....

Jedne slusalice se dele....i idu tako, zagrljeni, stopiraju od Kotora do Budve, pesace od Budve do Becica, sede na plazi, slusaju iznova i iznova muziku iz tog cuda tehnike.

I zauvek ce upamtiti svaki ton, svaki ritam, svaki prelaz iz svake pesme sa tog CD-a.

Zauvek ce zapamtiti miris vrelog asfalta i benzina dok su stopirali i kako su bili zedni, bez kapi vode, preplanulih glava i ramena u trik-majicama.

I boju mora i sunca na zalasku, miris i energiju u vazduhu koja je treperela tog dana.

Sreca!

Tog dana su ta dva decaka bila dva najsrecnija decaka na svetu. 

2016. godina. Maj mesec. Nedelja.

Severozapad Nemacke. Voz velikom brzinom klizi preko livada i suma dok na displeju pise jos 10 minuta do sledece stanice. Muskarac koji je duboko zagazio u tridesete, lepo obucen, pomalo dremljiv, vraca se u svoj mali grad. U usima su slusalice prikacene na smart-phone, i vrti se neka random play lista sa memorijske kartice od previse megabajta i premnogo raznoraznih pesama. Ne haje mnogo ni za jednu od njih. U mislima je negde duboko i daleko - ni sam ne zna dokle je tacno stigao.

Voz staje u stanicu, i muskarac izlazi. I u tom trenutku krece jedna od onih pesama. Jedna od onih koje nije cuo godinama....mozad i deceniju i po.

Ranac, koji je do tada mangupski nonsalantno nosio preko jednog ramena, prebacuje na oba - kao neki decak. Stavlja ruke u dzepove, pojacava ton do maksimuma ignorisuci upozorenje pametnog telefona da ce mu ta buka ostetiti sluh. I ide, veselo, skoro decijim poskokom, sa sirokim osmehom na licu ulicama tog provincijskog grada....i podesava pesmu na repeat...i dise punim plucima! 

Ponovo je 1997. godina, ponovo je sa svojim zaboravljenim drugom zagrljen, sa jednom slusalicom u uvetu, na vrelom asfaltu i vrelom pesku, bez jedne papuce pregorelih tabana, prljav, sa 20 kilograma manje....i ponovo je srecan! 

Ponovo je ziv!

Jedan politicki

Zapravo, vise ljudski i fundamentalni post.

Dok idem ujutru na posao, gledam matore Nemice i Nemce. Dogurali su do penzije, zivi, zdravi, u dobroj formi, na licima im sreca, dok prolaze bajsevima preko mosta, dok planiraju bezbrizno kako da provedu dan, dok setaju ili piju jutarnju kafu u poslasticarnici kod Franka.

Neke srecem po ko zna koji put, i javljaju mi se vec sa ljubaznim izrazom na licu i njihovim "Moin".

Kao dobre komsije iz sela.

 

A onda se setim prosecnog srpskog penzionera: srecan je ako ne mora da ceprka po kontejnerima, ili da provodi dane po raznim domovima zdravlja boreci se da nekako sebi produzi tu agoniju od zivota.

Pa se setim moje pokojne majke i njenih 13.000 dinara penzije zaradjene nakon 38 godina postenog i teskog rada. A da ne pominjem paralelnu brigu i borbu oko podizanja troje dece i cuvanja polu-ludog muza, po mnogim epitetima slicnom Hose-Arkadiu-Buendiji.

I pobesnim. Pozelim krv. Pozelim da neko plati za to!

Zasto je tako? Zasto smo dozvolili da nas gaze?

Da nam ubijaju dostojanstvo?

Do koje mere ce ovo ici?

Ko je kriv?

Kome cu sada da se napijem krvi?

A onda shvatim da je 1.800.000 ljudi, ili jedna cetvrtina odraslih u Srbiji, prodala svoje ljudsko dostojanstvo za sendvic.

Onda shvatim koliko je problem, zapravo, veliki i neresiv.

Nisam pesimista - realista sam.

Borio sam se koliko sam mogao. Cak sam i lagao sebe.

Ali vise necu, ne mogu da zivim zivot u lazi.

 

Zato sam otisao. Jer ne zelim da tako docekam starost. Jer ne zelim da moja deca (ako ih ikada budem imao posto mi je zivot u Srbiji skoro ubio zelju za tim) prolaze sto sam ja prolazio, da gledaju nesrecne roditelje i odrastaju u sredini gde svakog trenutka moze da izbije neki rat. Ili jos gore.

 

Ne zelim da postanu kao ja, i da srecu shvataju kao neko cudno stanje, i da misle "mora da nesto nije u redu, cim sam srecan i ide mi dobro". Da ne mogu nikada da se opuste i uzivaju u zivotu bez sumnje u umu i grca na licu.

 

Zelim da sreca i radost budu prirodna stanja, a da tama bude povremena. A ne obrnuto!

Zelim samo mir i ljubav.

Jedan od onih dana...

...kada kisa pada danima, svakodnevnica je jedna ravna linija, a osim par recenica na poslu, ne progovorim ni sa kim ni rec. I tako danima.
Samopouzdanje pocinje da se ljulja, a samim tim i poverenje u druge ljude.
Znam da cu na sve ovo da zaboravim kad ugreje sunce i uzjasem svoj bajs i zaputim se kroz livade donje Saksonije. Ali dok se to ne desi, ostaje taj osecaj melanholije, izmesan sa nekom vrstom nedostajanja mnogih ljudi i nekih proslih vremena. A najvise boli sto znamo da ce ta vremena i dogadjaji koji su se desili zauvek ostati u toj proslosti. I da pokusamo da ih ponovimo, nece to vise biti to.
Jednu vrstu slobode sam zamenio za neku drugu. Nije lose. Fer trampa. Samo da se jos malo naviknem na novi nacin zivota.
Moram da ucim jezik. Za nedostatak drustva dosta je krivo i moje ocajno znanje nemackog. A kako uciti kada vas uhvati melanholija. Sve je uzrocno-posledicno.
Bar sam ostao dosledan zivotu bez TV-a i dnevne stampe. Mnogo je lakse. Mnogo manje negativne energije.
Posoji jedna oaza prirode na 5 minuta bajsom od mog stana. Tu je jedno malo jezero u kojem bi moglo cak i da se kupa kada malo otopli.
Nedostaje mi Besenovacko jezero i kampovanje pored njega - kada smo odlazili da pobegnemo od vrelih novosadskih noci, spavali sa upaljenim svecama okolo, koje teraju komarce, dok su gusteri pretrcavali po celu noc preko satora, a hor od hiljadu zaba nam pevao uspavanku. A ujutru umesto umivanja, kupali se goli u jezeru. Jedna od najlepsih uspomena. I drago mi je sto sam se toga sada tako snazno setio, jer me je oraspolozilo, izbacilo iz ove ravne linije.
Uspomene tome i sluze: da nas podsete na srecu i nateraju da napravimo nove.
A dok se vreme ne prolepsa, ostaje mi pogled na moje malo dvoriste i bastu od 6 kvadrata, isprskanu jesenjom kisom u sred maja.

Pojavio se i prvi cvet....shvaticu to kao najavu lepsih dana :)

Kad se razbolite u Nemackoj

Šta tada da se radi?

Pa evo, da opišem i svoj prvi slučaj. Inače, nisam bio na bolovanju poslednjih puno godina, ali eto, preksinoć pojedem neki sladoled, i osetim kako mi je već prvi zalogaj nešto teško pao na želudac. Sve u svemu, sledeće jutro, probudim se sa opakim tegobama. Da ne pričam sad u detalje, jer nije nikada prijatno ni doživeti ni opisivati tu vrstu stomačnih tegoba, poenta je da sam se razboleo, da mi je trebao doktor, i da nisam mogao ići na posao.
Šta raditi u Nemačkoj u tom slučaju?

1. Obavestite firmu gde radite da ste bolesni i da ne možete na posao. Po nemačkom zakonu, za odsustvo sa posla u trajanju od jednog dana, zbog bolesti, ne trebate imati nikakav papir. Za sve duže od toga, morate da imate potvrdu od lekara.

2. Pronaći doktora opšte prakse.
Kada ste se već zaposlili, nastanili, odradili svu papirologiju, znači da već imate i osiguranje - zdravsvenu knjižicu. U Nemačkoj se pružanje zdravstvenih usluga, ugrubo rečeno, deli na dva dela: primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu. Primarna su lekari opšte prakse, i-ili specijalisti po privatnim ordinacijama (nema državnih, koliko sam ja ukapirao, sve je tu privatno, ali procedura je svuda ista). Sekundarnu zdravstvenu zaštitu čine bolnice - kad treba nešto da se operiše i duže da se ostane, tu su bolnice. Slično je kao i kod nas.
Dakle, kad se razbolite, prvo treba otići kod dr. opšte prakse. Moja preporuka je da, kada se doselite, pronađete gde su vam najbliže lekarske ordinacije. Za to je najbolji google, a ključne reči za pretragu neka budu  "Gemeinschaftpraxis" ili "Algemeine Medicin Praxis", i ime vašeg grada.
U svakom slučaju, ima puno tih ordinacija. U mom malom gradu, od 30K stanovnika, ima ih jedno dvadeset. Pronađete koja vam je na 5 minuta peške od stana, i tu odete. Dakle, unapred se raspitajte gde vam je najbliži Dr.

3. Kada odete, sačekaće vas ljubazno osoblje, gde predate svoju zdravstvenu knjižicu. Oni je očitaju na komp-u, i kažu vam gde i kako da sačekate, ili ako je hitno, odmah vas prime preko reda. Veoma su ljubazni, i odmah rešavaju problem. Meni su odmah videli da sam dehidrirao, odmah me pregledali, uzeli krv, uključili mi infuziju, i prepisali terapiju. Nakon toga, pustili me da idem kući sa gomilom saveta.

4. Bolovanje
Dobio sam tri dana bolovanja - odsustva sa posla. Kada su me pustili kući iz ordinacije, dobio sam tri, gotovo identična papira: jedan primerak za mene, da čuvam, drugi koji treba da odnesem poslodavcu (doznaka za bolovanje), i treći primerak koji treba da pošaljem poštom (starom, tradicionalnom poštom) mojoj osiguravajućoj kući preko koje sam zdravstveno osiguran.

I to je to. Što se tiče lekova, nemam pojma još uvek da li postoji neka državna apoteka gde sa receptom samo dobijem lekove bez da nešto puno plaćam. Ja sam dobio jedan recept za jedan lek, i sa receptom u prvoj apoteci na koju sam naišao, dobio lek koji sam regularno platio.
Osim tog leka, drugih troškova nisam imao. Zdravstveno osiguranje je pokrilo pregled i tu infuziju koju sam primio

Danas se već osećam bolje, i uživam u blagodetima bolovanja :) The Force is with me.

UPDATE:
U vezi lekova:
Apoteke su, koliko kapiram, sve privatne, ali to je sa stanovišta pacijenta nebitna stvar. Za svaki lek pacijent mora da plati određenu participaciju, koja iznosi u nekim procentima (ne znam tačno koliko) a minimum je 5 evra. Iz iskustva, ličnog a i iz priča ljudi, retki su lekovi za koje je participacija veća od 5 evra. I to sve sa receptom. Bez recepta jako malo toga može da se kupi. Par ljudi iz Srbije me je pitalo za neke lekove da im ovde pogledam, ali ništa nisam od toga mogao da kupim bez recepta.
Postoji opcija online kupovine lekova, potpuno legalno, i bez recepta, ali tada su jako skupi - primera radi, opet me je drugar iz Srbije pitao za neki lek, koji online kosta preko par stotina evra, a na recept se placa samo participacija od 10 evra.

Stomatolozi:
Ne znam ko je napričao bajke kako su zubari ovde skupi. Možda u USA, ali ovde, u Nemačkoj, ako si osiguran (a opet, napominjem, da ako boraviš legalno onda moraš imati osiguranje), osiguranje pokriva skoro sve - popravke, vađenja, skidanje kamenca, pa čak i elementarnu protetiku (sa običnim metal-keramičkim krunicama, naravno da ne pokriva neke budževine). Čak i kada je u pitanju implantologija, pokriva jedan deo, ali i dalje se, iskljućivo za implante, isplati raditi u Srbiji. Sve ostalo, neko normalno održavanje, je pokriveno od osiguranja (namerno ne pišem "besplatno"), jer nije besplatno, kao što nije besplatno ni u Srbiji, ni nigde na svetu.

Leer

Sada, kada su se stvari slegle i kada sam upoznao mesto gde zivim, red je i da ga malo opisem:
Leer, grad od oko 35.000 stanovnika, je mali, ravnicarski grad na severozapadu Nemacke, na 20-tak km od granice sa holandijom, i oko 30-tak km od Severnog mora. Prvo sto mi je upalo u oci je da se grad prostire na prilicno velikoj povrsini (kao Novi Sad, koji ima oko 8 puta vise stanovnika). I to mi se jako dopada.
Smesten je uz obalu reke Lede, tacnije uz obalu vestackog rukavca koji je izvucen iz reke, kako bi se obezbedilo mirno mesto za pristanak brodova. Leda se, vrlo brzo, uliva u Ems, koji se nakon 20-tak km uliva u more.
U gradu se oseca neka vrsta pomorske tradicije, i to ne samo zbog gomile usidrenih brodica, vec i zbog radnji u starom delu grada gde se prodaju razne "morske" stvari. Postoji nekoliko mostova, i svaki je pokretan - podize se kada neki brodic treba da prodje.

Uz obalu je napravljeno lepo setaliste, koje prolazi pored usidrenih brodova. Na nekima od tih brodova mogu se videti i ljudi koji zive tu - kojima su ti brodovi dom. A postoje i neki trajno usidreni, muzejski primerci koji i cine neku vrstu muzeja na otvorenom.

Centar grada je smesten duz nekoliko ulica koje se nizu jedna za drugom, pocinju od starog grada, i zavrsavaju se kod zeleznicke stanice - sve ukupno malo vise od kilometra. Arhitektura grada vise podseca na neko mesto u Holandiji, nego u Nemackoj, pogotovo stari grad: uske ulice poplocane crvenom ciglom, kuce takodje oblozene crvenom ciglom, sa velikim prozorima, kibic-fensterima, uskim i strmim potkrovljima, uski i simpaticni prolazi izmedju kuca (koji malo podsecaju na stare gradove poput Kotora i Budve), i jos mnogo sitnih detalja.

Ova oblast je dugo vremena bila Ostfriesland (Istocna Frizija), neka vrsta nezavisnog kraljevstva, izmedju Holandije i Nemacke, i zaista se oseca neka vrsta posebnosti, originalnosti, u odnosu i na jedno i na drugo.
Kada se produzi dalje polako stari grad ostaje iza, a pocinje malo novija arhitektura i zvanicno setaliste. Medjutim, i ta novija arhitektura se lepo uklopila, i dalje dominira crvena cigla, ulice su slicnim materijalom poplocane, i da nije novih modernih radnji (H&M, Deichman, Ceka, i gomila ostalih koje se nizu) i modernih picerija, poslasticarnica i restorana, mislili biste da ste jos u starom gradu. Kako se dalje ide setalistem, dolazi se do neke vrste trga gde se nalazi bioskop, neki veliki kafe pored bioskopa, pub, neke banke, i jos par nekih manjih lokala. Iz tog trga se pruza kratka ulica koja vodi do obale, i manjeg setalista koje se pruza uz obalu reke. Tu, na pocetku setalista, nalazi se i Tourist information - biro, kao i jedan prelep kafe, koji se prevedeno na srpski zove "Lep pogled". I zaista se pruza lep pogled, na rukavac, prelepe mostove, stari grad sa jedne i poslovni centar sa druge strane rukavca.

Dalje, u produzetku, setaliste se nastavlja sve do sledeceg manjeg trga, potpuno okruglog oblika, iz kojeg se izlazi na postu, zeleznicku stanicu, i blizu kojeg je i meni omiljena turska prodavnica, gde nalazim kore za pitu i, naravno, tursku kafu (domacu, Grand kafu), i bambi plazma keks (koji se ovde zove Lane).
Kao i vecina mesta u ovoj regiji, ovaj grad je raj za bicikliste. Bukvalno, od koje god tacke do koje god da pozelite da stignete bajsom, imacete stazu, i to kako u gradu, tako i izmedju gradova. Nedavno sam otkrio da su Papenburg i Leer (20-tak km) povezani biciklistickom stazom, potpuno odvojenom od puta, koja ide - uz zeleznicku prugu. Takodje, na ovom mestu se ukrsta vise domacih i medjunarodnih biciklistickih ruta, tako da se cesto moze naici na razne oznake ovakvog tipa:

Reljef je ravnicarski, ali s obzirom da je ovde stocarstvo glavna poljoprivredna grava, mnogo je vise livada i pasnjaka nego oranica, tako da ne podseca na Vojvodinu. Ima jako puno vode - kanali, neka manja jezera, bare. Ima jako puno parkova, i za razliku od vecine parkova koje sam sretao u Srbiji, ovde u parku nema betona, nema asfalta. Staze su zemljane, eventualno posute nekim usitnjenim kamenom, tako da je park ono sto treba da bude - prirodna oaza.
Evo malo slicica prirode u gradu i okolini.

I na kraju, treba pomenuti i cuveni zamak Evenburg, sa prelepim parkom u okolini.

Sve u svemu, Leer je jedno lepo provincijsko mesto, prilicno lepo sredjeno, puno zelenila, okruzeno prelepom prirodom, i sa izuzetno cistim vazduhom (zahvlajujuci blizini mora i zelenilu).
Tih je i miran grad, sa jako niskom stopom kriminala. Nocni zivot nije bogat kao u vecm gradovima, ali je bogatiji u odnosu na gradove iste velicine kod nas. Jedina stvar, koja meni licno smeta, je sto je od prvog aerodroma koji ima letove direktno za Srbiju (Dortmnud), udaljen oko 250km. 
Sve u svemu, mirno mesto za pocetak nekog novog zivota.

Rodjendan

Jedan od najlepših momenata, skoro svakog dana, je kada se završi radno vreme, i kada otvorim teška moderna, super-dihtujuća vrata firme, i osetim nalet svežeg i izvanredno čistog i lepog vazduha. Danas sam osetio još nešto - miris mora. Sreća.

Tačno dva i po meseca je prošlo od dolaska. Tačno u dan, zapravo, u sat.
Sa jedne strane čini mi se kao da je bilo juče, a opet, kao da sam celu večnost ovde.

Danas mi je rođendan.
Prvi rođendan u novom mestu, novoj zemlji, prvi put da sam bez ijednog starog prijatelja u blizini.
Da li se osećam usamljeno?
Ne.
Hvala Internetu. Spaja me sa mnogo divnih ljudi koji su četvorocifreni broj kilometara daleko. Mnogi su se setili. Svakako, oni najvažniji, čija reč mi puno znači.
Kažu psiholozi da je sreća trenutna stvar. Da niko nije permanentno srećan, već da smo srećni samo u trenucima. Kratkim trenucima.  Nekada ti trenuci traju i ceo dan, ali uglavnom traju manje.
Danas je taj dan. Toliko divnih ljudi mi je poželelo sreću, da prosto ne mogu danas da ne budem srećan. Iako mi svi nedostaju, ne osećam da sam usamljen. Naprotiv. Osećam baš ogromnu količinu sreće :)  I da, to je taj trenutak. To je taj moj dan!

Psiholozi su u pravu. Sreća je nešto što se dešava u trenutku - kratak vremenski period u kojem se osećamo prelepo.
To je ono što svi treba da shvatimo. To je život. Trenuci.
Zato, nije najbolji fotograf onaj koji vešto barata tehnikom i bojama. Najbolji je onaj koji ume da oseti i uhvati taj trenutak.
I ne kukajte kada niste srećni, kada vam nešto ne ide kako treba. I to su trenuci. Ubrzo će ih zameniti oni drugi, lepši. Samo razmislite dobro, prisetite se tih trenutaka, i setite se šta je bio uzrok te sreće. I ponovite to. Učinite sebe srećnim.
Za mene je to moja divna planeta Zemlja, i moji divni ljudi.
Nisu sa mnom, ali su uz mene.
Čak i oni koji nisu više sa nama.

Hvala što ste uvek uz mene. Volim vas.

Srećan rođendan - zaista srećan :)

Predrasude - 2. deo

Predrasuda: Nemci su hladni.
Da razbijemo tu pricu, evo sta se desilo pre sat vremena.

Desilo se nesto sto mi je jako ulepsalo ovaj veoma promenljiv dan.
Inace je ovde vreme takvo, zbog blizine mora i ukrstanja nekih vetrova, desi se da se u toku jednog dana promene sva cetiri godisnja doba. Tako je bilo i danas, malo kise, malo sunca, pa cak i malo necega sto je licilo na susnezicu. I to se tako non-stop menjalo, pa sam veci deo dana proveo u kuci.
Samo sto sam zavrsio spremanje rucka, zvoni neko na vrata. Kada ste stranac, tek dva meseca u novoj zemlji, ne ocekujete bas cesto da vam ljudi zvone, a vec nije vreme ni za postara - popodne je, subota.
Otvaram, kad ono neki stariji i veoma ljubazan covek. Ispostavilo se da je vlasnik stana. Ovde se, inace, sve oko stanova dogovara sa posrednikom, pa se cesto desi da gazde i ne vidite nikada.
Medjutim, dosao covek da me upozna, i da se dogovorimo oko nekog redovnog servisa za sistem za grejanje. I tako, mi kroz pricu, ja sa svojim skrnavim polu Deutsch polu English, ispricasmo se i ismejasmo samo tako. I covek mi isprica puno toga o sebi, ja njemu o sebi, i malo po malo, zapocesmo pricu i o bajsevima. I ja mu rekoh kako bas merkam neke bajseve da kupim, pa odvajam malo od ove, malo od sledece plate dok ne sakupim....a on covek me pogleda, samo ustade, uze me za rukav i kaze "komm mit mir". I ja podjoh sa njim. Sedosmo u auto, dodjosmo do njegove kuce, udjosmo u garazu, i rece mi covek da biram!
Sta, bre, da biram?
Biraj koji ces. Meni ne treba ni jedan.
A u garazi, cetiri stara bajsa. Stari, ali dobri. Ispravni. Ocuvani. Svi su city bajkovi. Nista specijalno, nista glamurozno....ali covek mi nudi bajs. Na poklon! Prvi put me vidi!
I zove me posle toga u kucu, na kafu i kolace....
Toliko topline, toliko ljubaznosti, toliko srdacnosti....toliko ljudsksosti.
Ostao sam bez teksta....
I jos sam bez teksta, ne znam ni kako ovo pisem....
Odusevljen sam!

I vozim, posle toga...vozim stazom koja ide uz put koji vodi od predgradja ka centru, pored zelenih njiva i livada....i smejem se, sav srecan, kao malo dete koje je prvi put jurnulo sa bajsom bez pomocnih tockica i uspesno se vozi da ne padne :)
Ne samo zbog poklona.
Vec zbog toga sto sam imao tu srecu da upoznam jos jednog dobrog coveka, koji mi vraca veru u ljude, i cini da se potpuno razbije predrasuda.

Ne postoje hladne ili tople nacije.

Postoje samo ljudi.