Samopouzdanje pocinje da se ljulja, a samim tim i poverenje u druge ljude.
Znam da cu na sve ovo da zaboravim kad ugreje sunce i uzjasem svoj bajs i zaputim se kroz livade donje Saksonije. Ali dok se to ne desi, ostaje taj osecaj melanholije, izmesan sa nekom vrstom nedostajanja mnogih ljudi i nekih proslih vremena. A najvise boli sto znamo da ce ta vremena i dogadjaji koji su se desili zauvek ostati u toj proslosti. I da pokusamo da ih ponovimo, nece to vise biti to.
Jednu vrstu slobode sam zamenio za neku drugu. Nije lose. Fer trampa. Samo da se jos malo naviknem na novi nacin zivota.
Moram da ucim jezik. Za nedostatak drustva dosta je krivo i moje ocajno znanje nemackog. A kako uciti kada vas uhvati melanholija. Sve je uzrocno-posledicno.
Bar sam ostao dosledan zivotu bez TV-a i dnevne stampe. Mnogo je lakse. Mnogo manje negativne energije.
Posoji jedna oaza prirode na 5 minuta bajsom od mog stana. Tu je jedno malo jezero u kojem bi moglo cak i da se kupa kada malo otopli.
Nedostaje mi Besenovacko jezero i kampovanje pored njega - kada smo odlazili da pobegnemo od vrelih novosadskih noci, spavali sa upaljenim svecama okolo, koje teraju komarce, dok su gusteri pretrcavali po celu noc preko satora, a hor od hiljadu zaba nam pevao uspavanku. A ujutru umesto umivanja, kupali se goli u jezeru. Jedna od najlepsih uspomena. I drago mi je sto sam se toga sada tako snazno setio, jer me je oraspolozilo, izbacilo iz ove ravne linije.
Uspomene tome i sluze: da nas podsete na srecu i nateraju da napravimo nove.
A dok se vreme ne prolepsa, ostaje mi pogled na moje malo dvoriste i bastu od 6 kvadrata, isprskanu jesenjom kisom u sred maja.
Pojavio se i prvi cvet....shvaticu to kao najavu lepsih dana :)
No comments:
Post a Comment