Pa, kako gde. Vidim da u rodnoj grudi sve gori i da će se ovo leto pamtiti kao jedno od najtoplijih. Mada, ne verujem da će se predugo pamtiti, jer kako stvari stoje, uprkos tome što mnogi negiraju, klima se promenila i niko više ne može da predvidi šta nas čeka.
I dok Srbija gori, ovaj moj sever nikako da prevali 23 celzijusa i da spoji tri dana bez kiše. A ja, šta ću drugo, nego da se istripujem da sam kao Dilan Dog, i da prkosim i idem svuda bez kišobrana, dok i ovo malo slabe kose ne opadne.
Danas je subota, posle radne nedelje koja je proletela, možda, najbrže od svih koje pamtim. Nebo je sivo, sa par kratkih provirivanja sunca. Moja životna saputnica vredno uči jezik, dok ja sa slušalicama u ušima slušam soundtrack iz filma Django Unchained i ubijam vreme pišući komentare po fejsu i vodeći unapred izgubljene bitke protiv ljudske gluposti. Ali se ne ljutim što gubim bitke, čak više ni ne sažaljevam one koji me u ovim bitkama pobeđuju.
Još uvek ima malo domaće rakijice.
Sipam jednu, i lagano uživam u tom dobro poznatom ukusu. U svakom gutljaju. I u vedroj dosadi.
Još samo kada bi imalo malo više sunca.
U poslednje vreme primećujem kako mi prija latino zvuk i španski jezik. A čuo sam da Tenerifi imaju odličnu klimu, plus, imaju jednu od najboljih astronomskih observatorija na svetu (san jednog dečaka koji je voleo noću da se iskrade iz kuće i ide u mrak da posmatra zvezde). Da li ja to slutim nešto? ;)
"Ova muva baš iritira, ulovi je", čujem dobro poznati glas koji me vraća iz sveta snova. I onda se setim da sam negde od nekoga čuo da na Tenerifima nema komaraca. Kakav li je to raj!
Odoh da vijam muvu, uz latino zvuke u glavi, i ukus dobre domace rakije u ustima.
Nije lose ovo subotnje popodne.
