Jedna lepa uspomena

1997. godina. Leto.

Nakon nekoliko dana arbajtovanja na verlom asfaltu improvizovane pijace u Dobroti (Kotor), dva decaka sa sela su skupila pare i kupili su jednu mocnu masinu - DISKMEN! To cudo tehnike! Koje pusta muziku sa CD-a!!! Hej, CD, nije kaseta, ne moras da premotavas, nego samo pritisnes dugme i ides na pesmu koju hoces da cujes.

A imali su jedan jedini CD, neki miks hitova tadasnje elektronske muzike. Robert Miles (Children), Chicane (Saltwater), Scooter (Rapsody in E).....

Jedne slusalice se dele....i idu tako, zagrljeni, stopiraju od Kotora do Budve, pesace od Budve do Becica, sede na plazi, slusaju iznova i iznova muziku iz tog cuda tehnike.

I zauvek ce upamtiti svaki ton, svaki ritam, svaki prelaz iz svake pesme sa tog CD-a.

Zauvek ce zapamtiti miris vrelog asfalta i benzina dok su stopirali i kako su bili zedni, bez kapi vode, preplanulih glava i ramena u trik-majicama.

I boju mora i sunca na zalasku, miris i energiju u vazduhu koja je treperela tog dana.

Sreca!

Tog dana su ta dva decaka bila dva najsrecnija decaka na svetu. 

2016. godina. Maj mesec. Nedelja.

Severozapad Nemacke. Voz velikom brzinom klizi preko livada i suma dok na displeju pise jos 10 minuta do sledece stanice. Muskarac koji je duboko zagazio u tridesete, lepo obucen, pomalo dremljiv, vraca se u svoj mali grad. U usima su slusalice prikacene na smart-phone, i vrti se neka random play lista sa memorijske kartice od previse megabajta i premnogo raznoraznih pesama. Ne haje mnogo ni za jednu od njih. U mislima je negde duboko i daleko - ni sam ne zna dokle je tacno stigao.

Voz staje u stanicu, i muskarac izlazi. I u tom trenutku krece jedna od onih pesama. Jedna od onih koje nije cuo godinama....mozad i deceniju i po.

Ranac, koji je do tada mangupski nonsalantno nosio preko jednog ramena, prebacuje na oba - kao neki decak. Stavlja ruke u dzepove, pojacava ton do maksimuma ignorisuci upozorenje pametnog telefona da ce mu ta buka ostetiti sluh. I ide, veselo, skoro decijim poskokom, sa sirokim osmehom na licu ulicama tog provincijskog grada....i podesava pesmu na repeat...i dise punim plucima! 

Ponovo je 1997. godina, ponovo je sa svojim zaboravljenim drugom zagrljen, sa jednom slusalicom u uvetu, na vrelom asfaltu i vrelom pesku, bez jedne papuce pregorelih tabana, prljav, sa 20 kilograma manje....i ponovo je srecan! 

Ponovo je ziv!

Jedan politicki

Zapravo, vise ljudski i fundamentalni post.

Dok idem ujutru na posao, gledam matore Nemice i Nemce. Dogurali su do penzije, zivi, zdravi, u dobroj formi, na licima im sreca, dok prolaze bajsevima preko mosta, dok planiraju bezbrizno kako da provedu dan, dok setaju ili piju jutarnju kafu u poslasticarnici kod Franka.

Neke srecem po ko zna koji put, i javljaju mi se vec sa ljubaznim izrazom na licu i njihovim "Moin".

Kao dobre komsije iz sela.

 

A onda se setim prosecnog srpskog penzionera: srecan je ako ne mora da ceprka po kontejnerima, ili da provodi dane po raznim domovima zdravlja boreci se da nekako sebi produzi tu agoniju od zivota.

Pa se setim moje pokojne majke i njenih 13.000 dinara penzije zaradjene nakon 38 godina postenog i teskog rada. A da ne pominjem paralelnu brigu i borbu oko podizanja troje dece i cuvanja polu-ludog muza, po mnogim epitetima slicnom Hose-Arkadiu-Buendiji.

I pobesnim. Pozelim krv. Pozelim da neko plati za to!

Zasto je tako? Zasto smo dozvolili da nas gaze?

Da nam ubijaju dostojanstvo?

Do koje mere ce ovo ici?

Ko je kriv?

Kome cu sada da se napijem krvi?

A onda shvatim da je 1.800.000 ljudi, ili jedna cetvrtina odraslih u Srbiji, prodala svoje ljudsko dostojanstvo za sendvic.

Onda shvatim koliko je problem, zapravo, veliki i neresiv.

Nisam pesimista - realista sam.

Borio sam se koliko sam mogao. Cak sam i lagao sebe.

Ali vise necu, ne mogu da zivim zivot u lazi.

 

Zato sam otisao. Jer ne zelim da tako docekam starost. Jer ne zelim da moja deca (ako ih ikada budem imao posto mi je zivot u Srbiji skoro ubio zelju za tim) prolaze sto sam ja prolazio, da gledaju nesrecne roditelje i odrastaju u sredini gde svakog trenutka moze da izbije neki rat. Ili jos gore.

 

Ne zelim da postanu kao ja, i da srecu shvataju kao neko cudno stanje, i da misle "mora da nesto nije u redu, cim sam srecan i ide mi dobro". Da ne mogu nikada da se opuste i uzivaju u zivotu bez sumnje u umu i grca na licu.

 

Zelim da sreca i radost budu prirodna stanja, a da tama bude povremena. A ne obrnuto!

Zelim samo mir i ljubav.

Jedan od onih dana...

...kada kisa pada danima, svakodnevnica je jedna ravna linija, a osim par recenica na poslu, ne progovorim ni sa kim ni rec. I tako danima.
Samopouzdanje pocinje da se ljulja, a samim tim i poverenje u druge ljude.
Znam da cu na sve ovo da zaboravim kad ugreje sunce i uzjasem svoj bajs i zaputim se kroz livade donje Saksonije. Ali dok se to ne desi, ostaje taj osecaj melanholije, izmesan sa nekom vrstom nedostajanja mnogih ljudi i nekih proslih vremena. A najvise boli sto znamo da ce ta vremena i dogadjaji koji su se desili zauvek ostati u toj proslosti. I da pokusamo da ih ponovimo, nece to vise biti to.
Jednu vrstu slobode sam zamenio za neku drugu. Nije lose. Fer trampa. Samo da se jos malo naviknem na novi nacin zivota.
Moram da ucim jezik. Za nedostatak drustva dosta je krivo i moje ocajno znanje nemackog. A kako uciti kada vas uhvati melanholija. Sve je uzrocno-posledicno.
Bar sam ostao dosledan zivotu bez TV-a i dnevne stampe. Mnogo je lakse. Mnogo manje negativne energije.
Posoji jedna oaza prirode na 5 minuta bajsom od mog stana. Tu je jedno malo jezero u kojem bi moglo cak i da se kupa kada malo otopli.
Nedostaje mi Besenovacko jezero i kampovanje pored njega - kada smo odlazili da pobegnemo od vrelih novosadskih noci, spavali sa upaljenim svecama okolo, koje teraju komarce, dok su gusteri pretrcavali po celu noc preko satora, a hor od hiljadu zaba nam pevao uspavanku. A ujutru umesto umivanja, kupali se goli u jezeru. Jedna od najlepsih uspomena. I drago mi je sto sam se toga sada tako snazno setio, jer me je oraspolozilo, izbacilo iz ove ravne linije.
Uspomene tome i sluze: da nas podsete na srecu i nateraju da napravimo nove.
A dok se vreme ne prolepsa, ostaje mi pogled na moje malo dvoriste i bastu od 6 kvadrata, isprskanu jesenjom kisom u sred maja.

Pojavio se i prvi cvet....shvaticu to kao najavu lepsih dana :)

Kad se razbolite u Nemackoj

Šta tada da se radi?

Pa evo, da opišem i svoj prvi slučaj. Inače, nisam bio na bolovanju poslednjih puno godina, ali eto, preksinoć pojedem neki sladoled, i osetim kako mi je već prvi zalogaj nešto teško pao na želudac. Sve u svemu, sledeće jutro, probudim se sa opakim tegobama. Da ne pričam sad u detalje, jer nije nikada prijatno ni doživeti ni opisivati tu vrstu stomačnih tegoba, poenta je da sam se razboleo, da mi je trebao doktor, i da nisam mogao ići na posao.
Šta raditi u Nemačkoj u tom slučaju?

1. Obavestite firmu gde radite da ste bolesni i da ne možete na posao. Po nemačkom zakonu, za odsustvo sa posla u trajanju od jednog dana, zbog bolesti, ne trebate imati nikakav papir. Za sve duže od toga, morate da imate potvrdu od lekara.

2. Pronaći doktora opšte prakse.
Kada ste se već zaposlili, nastanili, odradili svu papirologiju, znači da već imate i osiguranje - zdravsvenu knjižicu. U Nemačkoj se pružanje zdravstvenih usluga, ugrubo rečeno, deli na dva dela: primarnu i sekundarnu zdravstvenu zaštitu. Primarna su lekari opšte prakse, i-ili specijalisti po privatnim ordinacijama (nema državnih, koliko sam ja ukapirao, sve je tu privatno, ali procedura je svuda ista). Sekundarnu zdravstvenu zaštitu čine bolnice - kad treba nešto da se operiše i duže da se ostane, tu su bolnice. Slično je kao i kod nas.
Dakle, kad se razbolite, prvo treba otići kod dr. opšte prakse. Moja preporuka je da, kada se doselite, pronađete gde su vam najbliže lekarske ordinacije. Za to je najbolji google, a ključne reči za pretragu neka budu  "Gemeinschaftpraxis" ili "Algemeine Medicin Praxis", i ime vašeg grada.
U svakom slučaju, ima puno tih ordinacija. U mom malom gradu, od 30K stanovnika, ima ih jedno dvadeset. Pronađete koja vam je na 5 minuta peške od stana, i tu odete. Dakle, unapred se raspitajte gde vam je najbliži Dr.

3. Kada odete, sačekaće vas ljubazno osoblje, gde predate svoju zdravstvenu knjižicu. Oni je očitaju na komp-u, i kažu vam gde i kako da sačekate, ili ako je hitno, odmah vas prime preko reda. Veoma su ljubazni, i odmah rešavaju problem. Meni su odmah videli da sam dehidrirao, odmah me pregledali, uzeli krv, uključili mi infuziju, i prepisali terapiju. Nakon toga, pustili me da idem kući sa gomilom saveta.

4. Bolovanje
Dobio sam tri dana bolovanja - odsustva sa posla. Kada su me pustili kući iz ordinacije, dobio sam tri, gotovo identična papira: jedan primerak za mene, da čuvam, drugi koji treba da odnesem poslodavcu (doznaka za bolovanje), i treći primerak koji treba da pošaljem poštom (starom, tradicionalnom poštom) mojoj osiguravajućoj kući preko koje sam zdravstveno osiguran.

I to je to. Što se tiče lekova, nemam pojma još uvek da li postoji neka državna apoteka gde sa receptom samo dobijem lekove bez da nešto puno plaćam. Ja sam dobio jedan recept za jedan lek, i sa receptom u prvoj apoteci na koju sam naišao, dobio lek koji sam regularno platio.
Osim tog leka, drugih troškova nisam imao. Zdravstveno osiguranje je pokrilo pregled i tu infuziju koju sam primio

Danas se već osećam bolje, i uživam u blagodetima bolovanja :) The Force is with me.

UPDATE:
U vezi lekova:
Apoteke su, koliko kapiram, sve privatne, ali to je sa stanovišta pacijenta nebitna stvar. Za svaki lek pacijent mora da plati određenu participaciju, koja iznosi u nekim procentima (ne znam tačno koliko) a minimum je 5 evra. Iz iskustva, ličnog a i iz priča ljudi, retki su lekovi za koje je participacija veća od 5 evra. I to sve sa receptom. Bez recepta jako malo toga može da se kupi. Par ljudi iz Srbije me je pitalo za neke lekove da im ovde pogledam, ali ništa nisam od toga mogao da kupim bez recepta.
Postoji opcija online kupovine lekova, potpuno legalno, i bez recepta, ali tada su jako skupi - primera radi, opet me je drugar iz Srbije pitao za neki lek, koji online kosta preko par stotina evra, a na recept se placa samo participacija od 10 evra.

Stomatolozi:
Ne znam ko je napričao bajke kako su zubari ovde skupi. Možda u USA, ali ovde, u Nemačkoj, ako si osiguran (a opet, napominjem, da ako boraviš legalno onda moraš imati osiguranje), osiguranje pokriva skoro sve - popravke, vađenja, skidanje kamenca, pa čak i elementarnu protetiku (sa običnim metal-keramičkim krunicama, naravno da ne pokriva neke budževine). Čak i kada je u pitanju implantologija, pokriva jedan deo, ali i dalje se, iskljućivo za implante, isplati raditi u Srbiji. Sve ostalo, neko normalno održavanje, je pokriveno od osiguranja (namerno ne pišem "besplatno"), jer nije besplatno, kao što nije besplatno ni u Srbiji, ni nigde na svetu.

Leer

Sada, kada su se stvari slegle i kada sam upoznao mesto gde zivim, red je i da ga malo opisem:
Leer, grad od oko 35.000 stanovnika, je mali, ravnicarski grad na severozapadu Nemacke, na 20-tak km od granice sa holandijom, i oko 30-tak km od Severnog mora. Prvo sto mi je upalo u oci je da se grad prostire na prilicno velikoj povrsini (kao Novi Sad, koji ima oko 8 puta vise stanovnika). I to mi se jako dopada.
Smesten je uz obalu reke Lede, tacnije uz obalu vestackog rukavca koji je izvucen iz reke, kako bi se obezbedilo mirno mesto za pristanak brodova. Leda se, vrlo brzo, uliva u Ems, koji se nakon 20-tak km uliva u more.
U gradu se oseca neka vrsta pomorske tradicije, i to ne samo zbog gomile usidrenih brodica, vec i zbog radnji u starom delu grada gde se prodaju razne "morske" stvari. Postoji nekoliko mostova, i svaki je pokretan - podize se kada neki brodic treba da prodje.

Uz obalu je napravljeno lepo setaliste, koje prolazi pored usidrenih brodova. Na nekima od tih brodova mogu se videti i ljudi koji zive tu - kojima su ti brodovi dom. A postoje i neki trajno usidreni, muzejski primerci koji i cine neku vrstu muzeja na otvorenom.

Centar grada je smesten duz nekoliko ulica koje se nizu jedna za drugom, pocinju od starog grada, i zavrsavaju se kod zeleznicke stanice - sve ukupno malo vise od kilometra. Arhitektura grada vise podseca na neko mesto u Holandiji, nego u Nemackoj, pogotovo stari grad: uske ulice poplocane crvenom ciglom, kuce takodje oblozene crvenom ciglom, sa velikim prozorima, kibic-fensterima, uskim i strmim potkrovljima, uski i simpaticni prolazi izmedju kuca (koji malo podsecaju na stare gradove poput Kotora i Budve), i jos mnogo sitnih detalja.

Ova oblast je dugo vremena bila Ostfriesland (Istocna Frizija), neka vrsta nezavisnog kraljevstva, izmedju Holandije i Nemacke, i zaista se oseca neka vrsta posebnosti, originalnosti, u odnosu i na jedno i na drugo.
Kada se produzi dalje polako stari grad ostaje iza, a pocinje malo novija arhitektura i zvanicno setaliste. Medjutim, i ta novija arhitektura se lepo uklopila, i dalje dominira crvena cigla, ulice su slicnim materijalom poplocane, i da nije novih modernih radnji (H&M, Deichman, Ceka, i gomila ostalih koje se nizu) i modernih picerija, poslasticarnica i restorana, mislili biste da ste jos u starom gradu. Kako se dalje ide setalistem, dolazi se do neke vrste trga gde se nalazi bioskop, neki veliki kafe pored bioskopa, pub, neke banke, i jos par nekih manjih lokala. Iz tog trga se pruza kratka ulica koja vodi do obale, i manjeg setalista koje se pruza uz obalu reke. Tu, na pocetku setalista, nalazi se i Tourist information - biro, kao i jedan prelep kafe, koji se prevedeno na srpski zove "Lep pogled". I zaista se pruza lep pogled, na rukavac, prelepe mostove, stari grad sa jedne i poslovni centar sa druge strane rukavca.

Dalje, u produzetku, setaliste se nastavlja sve do sledeceg manjeg trga, potpuno okruglog oblika, iz kojeg se izlazi na postu, zeleznicku stanicu, i blizu kojeg je i meni omiljena turska prodavnica, gde nalazim kore za pitu i, naravno, tursku kafu (domacu, Grand kafu), i bambi plazma keks (koji se ovde zove Lane).
Kao i vecina mesta u ovoj regiji, ovaj grad je raj za bicikliste. Bukvalno, od koje god tacke do koje god da pozelite da stignete bajsom, imacete stazu, i to kako u gradu, tako i izmedju gradova. Nedavno sam otkrio da su Papenburg i Leer (20-tak km) povezani biciklistickom stazom, potpuno odvojenom od puta, koja ide - uz zeleznicku prugu. Takodje, na ovom mestu se ukrsta vise domacih i medjunarodnih biciklistickih ruta, tako da se cesto moze naici na razne oznake ovakvog tipa:

Reljef je ravnicarski, ali s obzirom da je ovde stocarstvo glavna poljoprivredna grava, mnogo je vise livada i pasnjaka nego oranica, tako da ne podseca na Vojvodinu. Ima jako puno vode - kanali, neka manja jezera, bare. Ima jako puno parkova, i za razliku od vecine parkova koje sam sretao u Srbiji, ovde u parku nema betona, nema asfalta. Staze su zemljane, eventualno posute nekim usitnjenim kamenom, tako da je park ono sto treba da bude - prirodna oaza.
Evo malo slicica prirode u gradu i okolini.

I na kraju, treba pomenuti i cuveni zamak Evenburg, sa prelepim parkom u okolini.

Sve u svemu, Leer je jedno lepo provincijsko mesto, prilicno lepo sredjeno, puno zelenila, okruzeno prelepom prirodom, i sa izuzetno cistim vazduhom (zahvlajujuci blizini mora i zelenilu).
Tih je i miran grad, sa jako niskom stopom kriminala. Nocni zivot nije bogat kao u vecm gradovima, ali je bogatiji u odnosu na gradove iste velicine kod nas. Jedina stvar, koja meni licno smeta, je sto je od prvog aerodroma koji ima letove direktno za Srbiju (Dortmnud), udaljen oko 250km. 
Sve u svemu, mirno mesto za pocetak nekog novog zivota.