Kuća je iza - napred je svet
I postoji puno staza za pratiti
Kroz senke hodamo, ivicom noći
Ko zna da li ćemo se ikada vratiti.
Nisam neki pesnik, malo kradem od Tolkina i oblikujem ne bih li udario neku rimu :)
Iako sam na put od kuće krenuo pre više od 15 godina, ovaj put na koji sada krećem je ipak prilično drugačiji od svih do sada. Jer nije isto biti 350km i 2000km od svega familijarnog.
Pretpostavljam da ima još ljudi koji se razmišljaju da urade nešto slično, da krenu na neki sličan put (svako iz sebi znanog razloga, u to ne ulazim). Zato i pišem: da bih tim ljudima predstavio kroz šta sve prolazim, kako lično i emotivno, tako i pravno-birokratski.
Ali se neću zaustaviti samo na odlasku. Jer, da opet citiram Tolkina:
"Put večno ide, nikad ne prestaje
Od vrata gde poče i zatim.
Daleko napred gde put nestaje,
Moram, ako mogu, da pratim.
Nek stope što ga slede umorno gaze,
Dok ne dosegnu neki put veći
Gde se sreću mnoga poslanja i staze.
A kamo tad? Ne umem reći."
Od vrata gde poče i zatim.
Daleko napred gde put nestaje,
Moram, ako mogu, da pratim.
Nek stope što ga slede umorno gaze,
Dok ne dosegnu neki put veći
Gde se sreću mnoga poslanja i staze.
A kamo tad? Ne umem reći."
Dakle, put se nastavlja i kada stignem tamo. I nastavlja se pisanje. Naravno, sve će ovo biti izuzetno subjektivno osim gomile činjenica, ali i kao takvo, nadam se da će pomoći ljudima da steknu što bolju sliku o tom putu i o onome što ih čeka ako se otisnu. Mada, mislim da smo svi mi već na nekom putu. Makar i u mašti, kao Žil Vern.
Sećam se kada smo završavali gimnaziju u mom malom mestu, i kada su nas profesori obasipali savetima pred odlazak u veliki grad, na studije....izdvojio se, uvek veseli i nasmejani, profesor fizičkog koji je rekao: "Zajebite, deco, sve ove savete. Najvažnija stvar je da celog svog života, na svakom koraku, gde god bili i šta god da postanete, budete dobri ljudi."
Najbolji savet koji mi je iko ikada dao u životu.
Budimo dobri ljudi. I, hajde da malo pišemo. :)
