Kralj, Princ i Princeza

Već je uveliko postao kliše kukati na ovu 2016. godinu koja je odnela toliko velikih, a pre svega, poznatih ljudi. No, uprkos klišeu, osećam jaku potrebu da i sam nešto napišem o tome. Da podelim ono što osećam u ovom trenutku, jer još sam šokiran od poslednje vesti....

Verujem da je u ovoj godini svako od nas izgubio bar jednog svoj junaka.
Ja sam izgubio tri.

Počelo je sa Kraljem.
Imao sam 3 i po godine, i oporavljajući se od meningitisa, ležao sam u memljivom dečjem odeljenju novopazarske bolnice.....i tada sam je prvi put čuo - Warszawu. Mislim da je prošlo puno godina dok nisam saznao ko je to napisao, i počeo da malo više saznajem o tome. Ali ta melodija, i dan danas, trideset i kusur godina posle, izaziva istu emociju. I iste jačine. I uvek će, kao i mnoge druge njegove kreacije....ali ova najviše. Zauvek.
Amerikancima je kralj bio Elvis....meni je Bowie. Jako je dugo sa mnom, skoro ceo moj život. I nameravam da tako i ostane.

Nedelju dana je samo prošlo, a onda nova šamarčina: otišao je Princ. Istina, polukrvni, ali ipak najveći od svih prinčeva. Suvišno je bilo šta reći za njega....a i ne znam šta da kažem. Znate kako prinčevi u bajkama ostave veoma jak utisak, iako se pojave samo na par sekundi? E, takav je bio Alan u svakom svom filmu, svakom svojom pojavom, svakom svojom ulogom. Svaka njegova sekunda na velikom platnu je bila i ostaće magična. Jer gde je Princ, tu je uvek i magija. Uvek.

I na samom kraju godine, dok prestajem da brojim dane i pocinjem polako da brojim sate, misleći da ću je uskoro ispratiti i da je sve gotovo, 2016. uzvraća udarac!
Nikada nisam voleo nijednu Diznijevu princezu. Za mene je uvek postojala, i uvek će postojati samo jedna: princeza Leja. Uvek sam voleo svemirske bajke, svemirske priče, da gledam u zvezde i zamišljam šta se dešava long time ago in a galaxy far, far away. I ona je uvek bila tu. Odrastao uz nju, kao junakinju, baš onakvu princezu kakvu sam oduvek zamišljao - beskrajno hrabru, pravednu, požrtvovanu, odanu.....a sada je i ona otišla. She is one with the Force. A oni malo bolje upućeni, znaju da je Carrie Fisher i u svom privatnom životu bila čak i mnogo više od Princeze - bila je veliki čovek.

I tako, zaključim da je bajka završena. Jer otišli su svi junaci: i Kralj i Princ i Princeza.
Nije završena sa srećnim krajem...jer ovo je drugačija vrsta bajke. Ovo je život.

Ali mi i to govori nešto. Možda bi trebalo da od sledeće godine započnem da pišem svoju bajku. Jer nije slučajno i sve ono lepo što mi se desilo u ovoj godini, a što je sve dobar uvod za jednu lepu bajku - koja ako se budem potrudio može imati srećan kraj.
Da. Tako će biti. Posvetiću se pisanju svoje bajke...a Kralj, Princ i Princeza će ostati zauvek uz mene...i potrudiću se da to prenesem dalje.

Zasto me Nemacka podseca na SFRJ?

Kada sam prvi put prošetao ulicama gradića u kojem sada živim, pre tačno deset meseci, neverovatno me je podsetilo na detinjstvo.
Kako to, neki grad u kojem ste prvi put, može da vas vrati u detinjstvo? Zato što su me ulice, prodavnice, a posebno trgovci u njima, vratili u ono vreme kada sam još bio toliko mali da sam morao ruku na gore da podignem da bih držao ruku od mame dok me je šetala i dok je tako, u našem malom mestu, obavezno svraćala u "Zelengoru", "Šumadiju", "22. decembar".....
Sećam se odlično mirisa tih radnji, ali su mi, takođe, u sećanju ostali i ljudi koji su tu radili - pravi, školovani trgovci. U plavim mantilima, sa olovkom i blokčetom u depu, i krojačkim metrom, na pola zamotanim, u ruci. Reči se lako zaborave, ali mirisi i slike, izgleda, zauvek ostaju.
I tako, pre par meseci, uđem u jednu radnji sa namerom da kupim košulju. To je jedna od onih velikih radnji, gde se prodaju isključivo košulje, odela, kravate, i sve ono što je potrebno čoveku da se obuče od glave do pete za neki svečani trenutak. I prvo što sam osetio, bio je onaj isti miris. Ne znam kako i zašto, šta je to što čini taj specifičan miris tih prodavnica, ali osetio sam ga, i to je to!
I tada mi prilazi prodavačica - žena od nekih 50-tak godina, koja se kreće lakoćom devojčice i sa osmehom osobe koja voli svoj posao, obučena u lepu klasičnu suknju sa čistom belom perfektno ispeglanom košuljom, i krojačkim metrom prebačenim preko vrata, i upitala mi je kako mi može pomoći. I prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je pitanje "kada si poslednji put video u nekoj radnji prodavačicu u tim godinama, i još sa toliko pozitivne energije?".
Vratim se brzo u sadašnjost i objasnim joj na svom skrnavom nemačkom, da tražim košulju, model, materijal, boju... i onda se dešava nešto što zaista nisam očekivao: žena uzima metar i meri mi obim vrata, dužinu rukava, obim struka i grudi. I odlazi do obližnje police i posle minut potrage, donosi mi košulju.
Isprobam je, i to je to: tačno je ono što sam želeo! E to je prodavac - koji mušteriji proda ono što mušterija želi, a ne ono što on/ona zeli da mu uvali. Prodavac koji mušteriju sasluša.
I nisam pitao za cenu. I opet ću doći u istu radnju. Ja sam kupio košulju, a oni su, svojim profesionaliznom i ljubaznošću, kupili mušteriju.
E, tako se radi posao.
To je taj profesionalizam koji se kod nas samo sreće u tragovima. To je ta ljubaznost, pa makar bila i lažna, bolja je nego namrgođenost.
Upravo zato me ovo ovde dosta podseća na SFRJ - podseća me na detinjstvo i na vreme kada je sve bilo lepše, ljubaznije, i bezbrižnije.
Da smo malo više bili profesionalniji u svemu i ljubazniji jedni prema drugima, a malo manje gledali TV i dopuštali da nas truju mržnjom, siguran sam da bi sve bilo drugačije, i da bi mi ovo ovde bila samo potencijalna turistička destinacija, a ne potencijalni dom.