There and back again

Dva dana je pred put.
Pišem sada, jer veče pred sam put neću biti u stanju da povežem sopstvene misli u jednu normalnu proširenu rečenicu. A i ponekad je iznenađujuće koliko treba koncentracije pri pakovanju, da čovek ne zaboravi neku elementarnu stvar kao što je pasoš.
To će biti jedno od onih kratkih putovanja, na koja odete kao jedna, a vratite se kao neka druga osoba. Do sada sam imao više takvih putovanja, tako da sam naučio da ih prepoznam unapred. A prepoznajem ih po tome kako se osećam pred takav put. Nauči čovek sa godinama da prati i da prepoznaje neke znake. Svi koji me poznaju, znaju da niti sam religiozan niti sam sujeveran. Ali nikada nemojte da pomislite za ljude koji nisu religiozni da nisu duboko duhovni.  Zajebaćete se iz keca u kec.
I tako, u polumraku poznate sobe, ja sam joj pričao uporno, dugo....ček, to nisu moje misli, to je neka stara pesma iz vremena dok je Riblja Čorba bila rock grupa.
I tako, u polumraku ove moje sobice, osvetljenoj nekom čkiljavom stonom lampom i svetlom sa lap-topa, pivom koje stoji na gramatici nemačkog, koja leži na kauču pored mene, osećanja bujaju i smenjuju se. Valjda je tako nekako i ženama u tom pms-u, 'bem li ga. Kada saberem i oduzmem sva ta osećanja, ne mogu reći da mi je loše. Naprotiv - osećam onu pozitivnu euforiju. Jer, ipak, desiće se nešto lepo. A pored toga lepog, što znam da će da se desi, imam i osećaj da će i još nešto lepo da se desi. Onako, usput. Čist osećaj, koji nikada ne greši.
Pre osam meseci, pred polazak na ovaj moj veliki put, desio se jedan od onih slučajeva kada svemir umeša prste i ubaci nešto u vaš život, pa ti pokaže koliko si sitan i koliko se one najbitnije stvari, zapravo, dešavaju van naših moći da na njih utičemo. A za vreme tih nekoliko meseci od tada, još nekoliko sličnih stvari se desilo. I jednostavno, toliko toga se poklapa i slaže na neko svoje mesto da opet pomislim da se svemir igra i da mu je ovoga puta krenulo za rukom da lepo složi slagalicu - svaki deo na svoje mesto. I slika se polako sklapa i dobija smisao.
I biće turbulencija narednih dana (nadam se ne i u avionu), i sve će se završiti lepo. I završiće se taj put, i vratiću se opet ovamo. Kao druga osoba? Videćemo. Mislim da su glavne metamorfoze završene. Sada idu neke druge vrste promena, koje su mi za sada nepoznate, a radujem se što ću da ih otkrijem.
Ali, za razliku od prethodnih puteva, sada znam da se slagalica nikada neće sklopiti do kraja. Da će se uvek naći neko nestašno dete koje će sakriti neki deo slagalice, gurnuti ga ispod kreveta, ili oštetiti tako da ne može nikako da se uklopi.
I u tome i jeste čar - u borbi protiv nemogućeg. I u ponovnom slaganju slagalice. I nema odustajnja.
Vreme je da se polako ukrcavam u svoj Delorean. Gandalf me čeka.
Do povratka.

Tradicija

Pre neki dan naletim na ovu sličicu (sličica je sa stranice grupe "Slavorum"):

Mračan humor, uostalom, kao i skoro sav humor kod nas. I humor uz koji se i uvek slatko nasmejemo, jer smo tako navikli, i nekako nam je poptuno prirodan. Ali mislim da je vreme da malo promenimo tu karmu. Dosta je bilo. I optimista sam, jer ima nade. Zahvaljujući Internetu i društvenim mrežama, ovog puta je zdrav razum uspeo da nadjača ratnohuškačke novinare (koji i ne zaslužuju da se nazivaju novinarima). Internet je preplavljen porukama mira i razumevanja između ljudi na Balkanu. Shvatili ljudi da je lepše kad se vole i pomažu nego da se međusobno ubijaju, dok političari i tajkuni zgrću lovu. I ne stide se da to kažu na sav glas, i svaki takav post me učini srećnim.
Jer pre svega, svi smo mi ljudi. Pre svega, i posle svega. Sve ostalo je manje bitno.

Pre nedelju dana se jedna dobra drugarica iz rodnog kraja uputila u beli svet, i stigla je na nekih stotinak km od mene, gde počinje da radi i živi neki novi život. I, naravno, prva zgodna prilika je iskorišćena i videsmo se i prošetasmo još jednim nemačkim gradom.
Osnabruck - grad od nekih 160.000 stanovnika, podeljen na stari i novi deo grada, koje deli jedan pešački prelaz. Jako lepo mesto, pogotovo taj stari grad, gde je sve savršeno očuvano i gde svaka kuća, dućan, kafić, antikvarnica, priča neku svoju priču. Zaista zrači nekom prijatnom pozitivnom energijom.
I tako smo se mi lepo družili, šetali, pričali, pili kafu, pivo, ručali, pa opet još po jedno pivo....i beše to jedan jako lep dan.
I mnogo prija kada daleko od kuće provedete dan sa nekim koga znate jako dugo, i ko vas asocira na nešto što je sada, u svakom smislu, jako daleko. Ali pre svega, i najvažnije od svega, ovakva druženja predstavljaju jednu vrstu podrške, koja puno znači. Kao na levoj strani gornje sličice - pružamo ruku jedno drugom i pomažemo da se savladaju te stepenice.
Ima nade za nas. Dokle god se ne budemo plašili da svi koji osećamo tako, šaljemo u etar poruke mira i prijateljstva, ima nade da svet bude lepše mesto, i da loša tradicija nas Slovena, postane samo daleka istorija.
Pružimo ruke jedni drugima i čuvajmo jedni druge.

Non EU Citizens

Kada se uputite iz topline rodnog doma u beli svet (što se desi obično kada ta toplina prestane da greje već počne da hladi), obavezna prva prepreka na tom putu su papiri. Dokumenta. A kada dođete do institucije koja treba da vam izda određena dokumenta, prvo što radite to je da čitate i upoznajete se sa procedurom.
I ukoliko vam je cilj neka zemlja iz EU, prvo što ćete videti je to da postoji set instrukcija za EU građane, i potpuno drugačiji set instrukcija za non-EU živalj.
I prvo osećanje koje vam prostruji kroz telo je isto ono kao u bilo kojoj sličnoj situaciji: kada vas neko svrsta u određeni koš samo zato što ste rođeni na tim i tim geografskim koordinatama koje igrom slučaja ne spadaju u koordinate neke selendre u Nemačkoj ili Francuskoj, već spadaju u koordinate negde na brdovitom Balkanu. Koordinate koje se nalaze na nekom prostoru, koji je neko oivičio nekim granicama i proglasio taj prostor nekom državom. I zato što ta država nije u toj nekoj ekipi koja se zove EU, zato si ti svrstan(a) u neku tamo grupu, i za tebe važe neka druga pravila. Za mene lično, to je isti onaj osećaj koji sam imao kroz celu osnovnu i srednju školu u mom malom mestu, gde se tačno zna čije je dete čije. Ako si sin čistačice, onda za tebe nema ništa, i sve ostvaruješ na triput teži način nego ako ti je tata uvaženi lekar, ili direktor nekog preduzeća. Ako si fizički slab, snažniji te zlostavljaju. Mnogi za to koriste reč diskriminacija, ali dajem sebi slobodu da odem korak dalje i da to nazovem pravim imenom: fašizam!
I kada jednoga dana odrasteš i odeš iz te sredine (ako uopšte uspeš da odeš, jer u toj sredini je privlačna sila gravitacije mnogo jača od 9.81 m/s2), i kada uspeš da postaneš svoj čovek, desi ti se isto što i svakom zlostavljanom: ili ćeš postati isti kao i oni koji su te zlostavljali, ili ćes postati borac protiv njih.
I što je najvažnije, sam odlučuješ o tome, sam biraš.
Nadam se da ćeš izabrati borbu, jer ako izabereš ovo drugo, postaješ siledžija. A siledžije su, u stvari, najveće pičke.
I ako izabereš borbu, nemoj da pogineš. Jer ako pogineš, nisi ništa uradio, samo si poginuo. Nema ničeg herojskog u tome da daš svoj život za neki cilj, jer će tako ova planeta izgubiti jednu kvalitetnu osobu.
Umesto toga, bori se mudro. Širi ideju. Uči svoju decu i tuđu decu ako si u prilici, da ne budu fašisti, da ne budu siledžije, da ljude gledaju isključivo prema tome kakvi su kao ljudi.
Ne zanosi se pričom o jednakosti - nismo svi isti.
Ne zanosi se pričom o rušenju sistema - sistem je potreban, inače bismo se poubijali.
Gledaj da promeniš taj sistem, da ga oblikuješ da bude što humaniji.
Budi čovek. Ne budi govedo.

Preispitivanje

Oduvek sam se divio ljudima, i pomalo im zavidio, koji ne prepispituju svoje odluke.
Koji, kada donesu odluku, prelome u sebi i kazu to je to. Idemo tako, do kraja.
Ja ne mogu tako. Uvek preispitujem. Sad, nisam jedan od onih neodlucnih, odlucim ja, i krenem da sprovodim, ali kako u toku sprovodjenja svoje odluke saznajem nesto novo, tako i samu odluku pocinjem da preispitujem.
U periodu od dve-tri godine pre mog odlaska ovamo, puno toga se izdesavalo, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Poslovni plan je isao sve bolje i bolje, ali privatni bas i nije. I to je bio jedan od razloga zasto sam se odlucio da odem i promenim sredinu - da bih nekako pokusao da resetujem sebe i taj svoj neki privatan zivot dovedem u neku normalu. Medjutim, par meseci pred polazak, stvari su pocele da se menjaju nekom munjevitom brzinom. Odjednom se oko mene stvorilo toliko divnih ljudi, i toliko dobrih i pravih prijatelja, zivot je postao veoma ispunjen i bogat. Do te mere da sam potpuno zaboravio kako je to biti sam. A kao vrhunac price, par dana pred polazak, pojavi se i jos neko. I onda podjem ovamo, u ovaj novi svet, da restujem sebe i svoj zivot, i ukapiram da to uopste nece ici onako kako sam zamisljao. Da je moj zivot vec poceo da se resetuje, ali u nekom svom pravcu.
I tako zivim....sam....a nisam sam. Mislio sam, doci cu ovamo, ostavicu sve iza sebe, i polako cu graditi novi zivot, bez gledanja u sat, bez brojanja dana. Medjutim, nikada vise u zivotu nisam gledao u sat i brojao dane...tacnije, odbrojavao ih. Jos kada naidje kisna nedelja, sa niskim mracnim oblacima, da ne mogu ceo dan izaci napolje, i da skoro ni sa kim rec ne progovorim, dok me neki virus drma i osecam kao da me je pregazio stampedo, pocnem zaista da se preispitujem.
Jos kada na to dodam svakodnevno sve vece i vece otkrice o veoma jako usadjenom fasizmu u ovoj Evropi (pogotovo ovde na severu), ne mogu da budem ravnodusan.
Posto TV ne gledam niti novine citam, desi mi se da lako zaboravim kakvo je stanje u domvini...i da u tom preispitivanju, vidim samo onaj ugao koji sam ja imao u onom trenutku kada sam odleteo ovamo: kada sam u Sribiji imao skoro sve!  A ovde, osim posla, trenutno nemam nista. I nikoga.
I zajebano je. Stvarno je zajebano ostati na tom nekom putu, dok se tako jaki razlozi gomilaju na suprotnoj strani. Tesim se time da ce se stvari ovde promeniti, jer realno i hoce, radim na tome da ih promenim. Ali trebace puno vremena. I puno truda.
A onda primetim da je jos jedan vikend prosao....sat otkucava, dani se odbrojavaju, i ponovo se taj dan blizi. I onda prestanem na trenutak da se preispitujem. Pustam da stvari idu.
Do nekog sledeceg preispitivanja.