Preispitivanje

Oduvek sam se divio ljudima, i pomalo im zavidio, koji ne prepispituju svoje odluke.
Koji, kada donesu odluku, prelome u sebi i kazu to je to. Idemo tako, do kraja.
Ja ne mogu tako. Uvek preispitujem. Sad, nisam jedan od onih neodlucnih, odlucim ja, i krenem da sprovodim, ali kako u toku sprovodjenja svoje odluke saznajem nesto novo, tako i samu odluku pocinjem da preispitujem.
U periodu od dve-tri godine pre mog odlaska ovamo, puno toga se izdesavalo, kako na privatnom, tako i na poslovnom planu. Poslovni plan je isao sve bolje i bolje, ali privatni bas i nije. I to je bio jedan od razloga zasto sam se odlucio da odem i promenim sredinu - da bih nekako pokusao da resetujem sebe i taj svoj neki privatan zivot dovedem u neku normalu. Medjutim, par meseci pred polazak, stvari su pocele da se menjaju nekom munjevitom brzinom. Odjednom se oko mene stvorilo toliko divnih ljudi, i toliko dobrih i pravih prijatelja, zivot je postao veoma ispunjen i bogat. Do te mere da sam potpuno zaboravio kako je to biti sam. A kao vrhunac price, par dana pred polazak, pojavi se i jos neko. I onda podjem ovamo, u ovaj novi svet, da restujem sebe i svoj zivot, i ukapiram da to uopste nece ici onako kako sam zamisljao. Da je moj zivot vec poceo da se resetuje, ali u nekom svom pravcu.
I tako zivim....sam....a nisam sam. Mislio sam, doci cu ovamo, ostavicu sve iza sebe, i polako cu graditi novi zivot, bez gledanja u sat, bez brojanja dana. Medjutim, nikada vise u zivotu nisam gledao u sat i brojao dane...tacnije, odbrojavao ih. Jos kada naidje kisna nedelja, sa niskim mracnim oblacima, da ne mogu ceo dan izaci napolje, i da skoro ni sa kim rec ne progovorim, dok me neki virus drma i osecam kao da me je pregazio stampedo, pocnem zaista da se preispitujem.
Jos kada na to dodam svakodnevno sve vece i vece otkrice o veoma jako usadjenom fasizmu u ovoj Evropi (pogotovo ovde na severu), ne mogu da budem ravnodusan.
Posto TV ne gledam niti novine citam, desi mi se da lako zaboravim kakvo je stanje u domvini...i da u tom preispitivanju, vidim samo onaj ugao koji sam ja imao u onom trenutku kada sam odleteo ovamo: kada sam u Sribiji imao skoro sve!  A ovde, osim posla, trenutno nemam nista. I nikoga.
I zajebano je. Stvarno je zajebano ostati na tom nekom putu, dok se tako jaki razlozi gomilaju na suprotnoj strani. Tesim se time da ce se stvari ovde promeniti, jer realno i hoce, radim na tome da ih promenim. Ali trebace puno vremena. I puno truda.
A onda primetim da je jos jedan vikend prosao....sat otkucava, dani se odbrojavaju, i ponovo se taj dan blizi. I onda prestanem na trenutak da se preispitujem. Pustam da stvari idu.
Do nekog sledeceg preispitivanja.