Pišem sada, jer veče pred sam put neću biti u stanju da povežem sopstvene misli u jednu normalnu proširenu rečenicu. A i ponekad je iznenađujuće koliko treba koncentracije pri pakovanju, da čovek ne zaboravi neku elementarnu stvar kao što je pasoš.
To će biti jedno od onih kratkih putovanja, na koja odete kao jedna, a vratite se kao neka druga osoba. Do sada sam imao više takvih putovanja, tako da sam naučio da ih prepoznam unapred. A prepoznajem ih po tome kako se osećam pred takav put. Nauči čovek sa godinama da prati i da prepoznaje neke znake. Svi koji me poznaju, znaju da niti sam religiozan niti sam sujeveran. Ali nikada nemojte da pomislite za ljude koji nisu religiozni da nisu duboko duhovni. Zajebaćete se iz keca u kec.
I tako, u polumraku poznate sobe, ja sam joj pričao uporno, dugo....ček, to nisu moje misli, to je neka stara pesma iz vremena dok je Riblja Čorba bila rock grupa.
I tako, u polumraku ove moje sobice, osvetljenoj nekom čkiljavom stonom lampom i svetlom sa lap-topa, pivom koje stoji na gramatici nemačkog, koja leži na kauču pored mene, osećanja bujaju i smenjuju se. Valjda je tako nekako i ženama u tom pms-u, 'bem li ga. Kada saberem i oduzmem sva ta osećanja, ne mogu reći da mi je loše. Naprotiv - osećam onu pozitivnu euforiju. Jer, ipak, desiće se nešto lepo. A pored toga lepog, što znam da će da se desi, imam i osećaj da će i još nešto lepo da se desi. Onako, usput. Čist osećaj, koji nikada ne greši.
Pre osam meseci, pred polazak na ovaj moj veliki put, desio se jedan od onih slučajeva kada svemir umeša prste i ubaci nešto u vaš život, pa ti pokaže koliko si sitan i koliko se one najbitnije stvari, zapravo, dešavaju van naših moći da na njih utičemo. A za vreme tih nekoliko meseci od tada, još nekoliko sličnih stvari se desilo. I jednostavno, toliko toga se poklapa i slaže na neko svoje mesto da opet pomislim da se svemir igra i da mu je ovoga puta krenulo za rukom da lepo složi slagalicu - svaki deo na svoje mesto. I slika se polako sklapa i dobija smisao.
I biće turbulencija narednih dana (nadam se ne i u avionu), i sve će se završiti lepo. I završiće se taj put, i vratiću se opet ovamo. Kao druga osoba? Videćemo. Mislim da su glavne metamorfoze završene. Sada idu neke druge vrste promena, koje su mi za sada nepoznate, a radujem se što ću da ih otkrijem.
Ali, za razliku od prethodnih puteva, sada znam da se slagalica nikada neće sklopiti do kraja. Da će se uvek naći neko nestašno dete koje će sakriti neki deo slagalice, gurnuti ga ispod kreveta, ili oštetiti tako da ne može nikako da se uklopi.
I u tome i jeste čar - u borbi protiv nemogućeg. I u ponovnom slaganju slagalice. I nema odustajnja.
Vreme je da se polako ukrcavam u svoj Delorean. Gandalf me čeka.
Do povratka.
No comments:
Post a Comment