Izgleda da je tako i sa osećanjima.
Vratih se sa onog puta...there and back again. I sve se desilo onako kako sam predvideo. I bolje od toga. Razrešile su se mnoge stvari, desile su se neke lepe stvari, i život se sada nastavlja.
I bilo mi je mnogo lepo na tom putu. Osećao sam se baš prelepo, baš, onako, srećno, svakog dana, svakog sata. Proveo vreme sa mnogo dragim ljudima, i žao mi je što nisam video i druge, ali četiri dana je zaista premalo za sve.
Mea culpa. Oprostićete mi.
Sada sam opet ovde, na dalekom severu. Sačekale su me ulice pune opalog lišća, ledeni vetar i zubato sunce. Na poslu kao što sam i ostavio, lepo, prijatno, nimalo loše.
Međutim, uvukla se neka tuga. Neko neraspoloženje. Isto kao ono koje sam osećao prvih dana kada sam stigao ovde, pre sedam i po meseci. Isto je bilo ovako hladno, isto je mirisao vazduh, i isto tako sam bio sam.
Zajeban je taj osećaj, i možda najzajebaniji od svih, upravo taj nagli prelaz - juče okružen toplinom poznatih i dragih ljudi, u osvetljenom i toplom stanu na poslednjem spratu u kojem sunce sija triput jače, sa Dunavom udaljenim par stotina metara, i uvek živahnim centrom Novog Sada. Danas okružen svime drugačijim. Ne boljim ili lošijim, već jednostavno drugačijim.
I kreće ono nedostajanje, kreće ona neka nostalgija, opet i opet. Kada provedeš preko 30 godina u jednom okruženju i onda to promeniš, mislim da će te neke stvari pratiti do kraja života.
Ali, tešim se time da mora tako, da mora postojati neki balans.
Pre par dana sam bio najsrećniji čovek na svetu. Sada je, valjda, normalno da se osećam ovako, da bi se uspostavila ta ravnoteža.
I gledam slike, mislim na sve vas, i pronalazim razlog da se osećam bolje. Nema svako takve prijatelje :)
A gledam i neke druge slike....bilo je ovo lepo putovanje....zaista lepo.
No comments:
Post a Comment