Zbog tog uspostavljenog običaja među ljudima da se poslednje nedelje u oktobru sat pomeri unazad, i tako ukrade malo vremena, ovaj dan traje 25 sati. A s obzirom da u ovoj nedođiji vreme, inače, nedeljom mnogo sporo teče, počeo sam danas da umišljam da je došlo do nekog poremećaja u prostorno-vremenskom kontinuumu, u samoj tkanini koja sačinjava ovaj naš svemir u kojem živimo. I da je vreme u celom svemiru, ne samo ovde, počelo mnogo sporije da teče. U jednom trenutku je mašta otišla toliko daleko u razradi te ideje da sam se uplašio i pobegao nazad u surovo stvaran svet.
I tako, vrativši se u sada i ovde, sa pregršt vremena za razmišljanje, počeh da se prisećam svog života i da ta prisećanja pojačavam gledajući neke stare fotografije.
Ponekad se osetim kao da sam proživeo nekoliko života. Jer, u suštini, toliko toga se i jeste do sada izdešavalo da zaista osećam da sam okrenuo bar jedan ceo krug.
I ispunjavaju me razna osećanja. Plej-lista je gotova, winamp je zaćutao, i odjednom čujem tišinu.
I odmah mi kroz glavu kreću stihovi "Sound of silence", i ta tužna melodija. Pojačano emocijama od upravo proživljenih sećanja na mnoge stvari iz prošlosti, počinjem da padam u neko stanje koje baš i ne umem da opišem. Nije to nostalgija, nije ni tuga, nije ni sreća. Već je sve to odjednom, upakovano u nešto sasvim novo. Postajem mnogo više svestan sebe, i svih ljudi koji su deo mog života, i deo mene. I onih od pre, i onih sada.
I shvatam kompleksnost čoveka, i svega onoga što nas čini ljudima. Kako bih sebi to što prostije objasnio, svako iskustvo koje proživimo, shvatim kao minijaturnu lego kockicu, koju smo usput pokupili, i umetnuli negde u jedan veliki projekat ogromne vavilonske kule, koja smo u stvari mi sami. I da je ta lego kockica totalno slučajna. Ne znamo na kakvu ćemo naići. I, dok smo mladi i glupi, uglavnom ne umemo tu kockicu koju pokupimo da stavimo na pravo mesto i na pravi način. Zato često sami sebe gradimo kako ne treba, i desi se često da se kula sruši ili da postane ludački smešna i haotična.
Imam utisak da sam jako dugo bio mlad i glup. Sada više nisam tako mlad, a za ovo drugo će vreme tek da pokaže. Dobro je što sam se svega danas prisetio. Dobro je što sam doživeo tu novu emociju, i osetio se čovekom. Potrebno je to ponekad svakome (bar tako mislim da treba). I zahvalan sam svojoj burnoj prošlosti, svemu lepom i ružnom što sam doživeo. Svim ljudima koji su bili tu, i koji su ostali, ali i onima koji su otišli iz mog života. Svi su oni, neko više, neko manje, te lego kockice koje me sačinjavaju. Tako da oni nikada nisu, zapravo, otišli. Ne, nisu ostavili trag (kako mnogi ljudi vole da kažu), već su ostavili mene. Izgradili mene. I beskrajno im hvala!
Sada je na meni da ne budem više glup, već da sve nove lego kockice koje ću sakupiti na putu koji mi predstoji, stavim na pravi način na pravo mesto. Da izgradim sebe još bolje, kako bih prema drugima bio bolji....i dao svoj mali doprinos da ovaj svet bude lepše mesto.
I neka ostane samo ljubav.
Sve ostalo je nebitno.
