American Wheels Day

Danas je ovde dan americkih automobila...ili nesto vec slicno.
Ceo grad je preplavljen americkim zastavama, razni americki oldtimeri i neki noviji automobili i motorcikli su polu-haoticno postrojeni duz glavnog setalista i glavnih ulica u starom gradu. Tu i tamo po koja prikolica gde se mogu kupiti pivo i kobasice, razne tezge sa raznim posterima, plocama, sve u americkom fazonu, a negde na pocetku ulaza u stari grad je postavljena i neka bina na kojoj se izvodi neki program. Devojke su sve u istom fazonu: pin-up girls. S tim sto danasnje pin-up Nemice u proseku dvostruko imaju dvostruko vise kilograma od pin-up devojaka sa dobro nam znanih postera, ali valjda je takvo danasnje vreme.

Nakon kratke setnje kroz centar, sedam kod Italijana (lokalnog poslasticara i ugostitelja, veoma prijateljski nastrojenog) na redovnu subotnju kafu sa standardnom ekipom. I posmatram odatle dolazak, prolazak, i postrojavanje novopridoslih skalamerija, i likova u istim. Medju prolaznicima sve vise ljudi sa nekim americkim gedzetom na sebi. Sve je na engleskom. Kaubojski sesiri se talasaju u masi koja postaje sve gusca. Ljudima je na licu sreca, odusevljenje, ushicenost.
Osim meni.
Odjednom sam shvatio onaj stih od Rammstein-a: "We all living in America". A kada odgovoris na jedno pitanje, onda se po nekom neumoljivom zakonu prirode javlja gomila novih: zasto pokoreni vole one koji su ih pokorili? Zasto im se priklanjaju, uzimaju njihove simbole, oponasaju ih, dive im se?
Da li zato sto su jaci od njih? Da li je to u ljudskoj prirodi da voli jaceg od sebe? Zar nije u ljudskoj prirodi ona osnovna teznja za slobodom? Ili, mozda, cesce nadvlada zelja za sigurnoscu, pa covek trazeci zastitu od jaceg, priklanja se tom jacem od sebe i tezi da bude kao on.
Sigurnost protiv slobode.
Dva ljudska nagona u konstantnom, neprekidnom sukobu.
Red protiv haosa.
Svetlo protiv tame.
Da li je to odgovor na sva pitanja i sve nase unutrasnje nemire koje nas muce?
A onda se, kao pijan plota, uhvatim ovog poslednjeg: svetlo protiv tame. Sta je svetlo, a sta tama? Da li je svetlo sloboda, ili je svetlo sigurnost?
Ali brzo odustanem. To su pitanja o kojima cu razmisljati celog svog zivota, i nikada necu naci odgovor. I super. Jer kada bih nasao odgovor, objasnilo bi se sve, i postalo bi mi jako dosadno.
Ovako, i kada sam potpuno sam, ja se ludo zabavljam ("ludo" je prava rec).
Medjutim, ostaje gorcina u ustima. Ne zbog lose kafe (koja i jeste najlosija u gradu, ali dzabe, Italijan je toliko sarmantan i prijateljski nastrojen da moram da ga ispostujem i ne menjam mesto), vec zbog toga sto je moj matematicki mozak izracunao da je medju tim oldtajmerima zarobljeno vise od deset miliona evra, dok na drugom kraju planete, ove jedne jedine koju imamo, neko umire od gladi.
Dok se neko izdrkava sa preskupim hobijem, neko umire. Jebiga.
I evo me, dodjoh da napisem, da podelim svoje misli sa jos nekim.
Nemojte se ponasati kao stoka, budite ljudi. Ne gomilajte jebeni novac i jebene materijalne stvar vise nego sto vam zaista treba za pristojan zivot. Jer kolicina bogastva na ovoj planeti je konstanta, ako uprostimo neke stvari. Zbir je uvek isti, sto znaci, ako vi imate vise, neko drugi ima manje.
Budite ljudi. Ne budite goveda.
Eto, toliko za danas.

Metropola

Šta je to metropola?
Da ne ulazimo sad u leksičko-istorijsku analizu same reči i njenog porekla, već da se malo pozabavimo suštinom: to je mesto, na planeti Zemlji, na kojem se može sresti skoro sve ono što na celoj planeti postoji, čuti skoro svi jezici, videti svi stilovi oblačenja ljudi, i videti ljudi iz svih krajeva sveta. Na jednom mestu, u isto vreme.
To je mesto na kojem je svejedno odakle si, gde si rođen, gde si odrastao, gde život teče 24h dnevno. Tu se osećaš tako isto kao svi ostali, a istovremeno i tako posebno.
To je ono mesto u kojem konačno prestaješ da budeš Srbin, Hrvat, Amerikanac, Japanac....hrišćanin, musliman, ovaj ili onaj.....gde počinješ da budeš (ili ne budeš) samo čovek!
Utisci posete tom mestu su tako jaki, da me je sramota da pišem jer sam jako loš pisac i nemoguće je da bih uspeo da prenesem sada svoju emociju i svoj doživljaj. Napisaću samo još jednu reč:
Berlin.

Odluka

Sutra je tačno šest meseci kako sam došao ovde. Istekao je i probni rad, i od sutra sam stalno zaposlen u Germaniji. A isteklo  je i mojih ličnih, probnih šest meseci, koje sam dao sebi da vidim da li će mi se ovde svideti, ili ne.
I, sada je vreme da se donese odluka: ostati, ili odustati i vratiti se u domovinu.
Nisam čovek koji stavlja stvari na papir i podvlači crtu, pa na osnovu toga donosi odluke. Donosim ih isključivo vođen instiktom, i tim nekim potpunim osećajem.
Instikt mi, kao nikada do sada, govori da ne treba da se vratim.
A kada bih računao, bilo bi još gore: ovaj ekspoze, koji nisam slušao i gledao već samo čuo od prijatelja prepričavanja razna, i čitao komentare o tome, u mojoj glavi je bio vizuelizovan kao pijani pop koji drži opelo, i zapeo je negde u nekoj beskonačnoj petlji, i vrti se u krug, priča jedno te isto, dok svi prisutni na sahrani polako jedan za drugim, padaju u nesvest i upadaju u raku, preko pokojnika. Pokojnik je Srbija, a na sahrani smo prisutni svi mi.

Dan sam proveo spremajući ručak, obilazeći buvljak (koji je ogroman i ima sve i svašta zanimljivo na njemu), i vozeći, popravljajući, i opet vozeći bajs. Čak sam i napisao svoju prvu kompoziciju. Kasnim za Mocartom jedno 30-tak godina (taj štreber je već u 4. godini komponovao). Još joj nisam dao ime. Ima neki morski prizvuk, pa ću joj dati neko morsko ime, samo dok smislim.
Sve u svemu, jedan jako lep dan. Čak mi se, gledajući neke slike, vratio osećaj mirisa, zvukova, i vetra na Adi Bojani - tom magičnom mestu. I setio sam se Irca kod kojeg smo bili u gostima prošle godine - čovek je, kada je otišao u penziju, kupio kućicu-sojenicu na Bojani, na 600m od ušća u more, i napravio sebi mali raj, u kojem provodi vreme od maja do oktobra. I srećan je.
E, to se zove nešto ka čemu treba stremiti. To je život. Život koji, iz ugla koji ovde vidim, nije nedostižan.
Tri minuta do ponoći. Spava mi se, a odluku sam doneo odavno.
Ostajem. Ne vraćam se. Iako mi toliko toga nedostaje, duboko u sebi sam shvatio da je Balkan moja prošlost, a da budućnost leži mnogo, mnogo dalje.
Dom je iza, put je napred.
I put se nastavlja.