I, sada je vreme da se donese odluka: ostati, ili odustati i vratiti se u domovinu.
Nisam čovek koji stavlja stvari na papir i podvlači crtu, pa na osnovu toga donosi odluke. Donosim ih isključivo vođen instiktom, i tim nekim potpunim osećajem.
Instikt mi, kao nikada do sada, govori da ne treba da se vratim.
A kada bih računao, bilo bi još gore: ovaj ekspoze, koji nisam slušao i gledao već samo čuo od prijatelja prepričavanja razna, i čitao komentare o tome, u mojoj glavi je bio vizuelizovan kao pijani pop koji drži opelo, i zapeo je negde u nekoj beskonačnoj petlji, i vrti se u krug, priča jedno te isto, dok svi prisutni na sahrani polako jedan za drugim, padaju u nesvest i upadaju u raku, preko pokojnika. Pokojnik je Srbija, a na sahrani smo prisutni svi mi.
Dan sam proveo spremajući ručak, obilazeći buvljak (koji je ogroman i ima sve i svašta zanimljivo na njemu), i vozeći, popravljajući, i opet vozeći bajs. Čak sam i napisao svoju prvu kompoziciju. Kasnim za Mocartom jedno 30-tak godina (taj štreber je već u 4. godini komponovao). Još joj nisam dao ime. Ima neki morski prizvuk, pa ću joj dati neko morsko ime, samo dok smislim.
Sve u svemu, jedan jako lep dan. Čak mi se, gledajući neke slike, vratio osećaj mirisa, zvukova, i vetra na Adi Bojani - tom magičnom mestu. I setio sam se Irca kod kojeg smo bili u gostima prošle godine - čovek je, kada je otišao u penziju, kupio kućicu-sojenicu na Bojani, na 600m od ušća u more, i napravio sebi mali raj, u kojem provodi vreme od maja do oktobra. I srećan je.
E, to se zove nešto ka čemu treba stremiti. To je život. Život koji, iz ugla koji ovde vidim, nije nedostižan.
Tri minuta do ponoći. Spava mi se, a odluku sam doneo odavno.
Ostajem. Ne vraćam se. Iako mi toliko toga nedostaje, duboko u sebi sam shvatio da je Balkan moja prošlost, a da budućnost leži mnogo, mnogo dalje.
Dom je iza, put je napred.
I put se nastavlja.
No comments:
Post a Comment