Bliskost

U ovom kratkom vermenu našeg obitavanja na ovoj planeti, u ovom svom telu, u ovom vremenu i pod okolnostima u kojem smo, a koje se zove život, ima puno lepih i ružnih stvari.
Šta će, i u kojoj meri, biti lepo ili ružno, zavisi isključivo od naše lične percepcije. Kao, na primer,  percepcija temperature: mogu oni da pričaju koliko god hoće da je deset stepeni napolju, ali ako je real feel - 1, onda je za mene -1, i zabole me za tu cifru od 10 stepeni, jer mi ona apsolutno ništa ne predstavlja. Bitan mi je sopstveni feeling.
I sve se vrti oko te toplote. Topla i hladna osećanja.
Jedna od stvari koja u meni budi jako toplo osećanje, tako toplo da ga mogu čak nazvati i vatreno, je bliskost sa drugim ljudima. Onaj osećaj, kada se skontate sa nekom osobom, kada se osetite kao da se poznajete ceo život, i feeling je tako dobar da osećate čistu sreću. Da li je to sreća što osećate da niste sami, ono iskonsko u nama što nas vuče ka nekoj zajednici, ili je to ispunjenje nekog sebičnijeg nagona, zaista ne znam, a i ne zanima me da ulazim previše u dubinu. Jednostavno, osećaj bliskosti je fantastičan osećaj.
U zadnje vreme prozborim povremeno koju reč sa nekim ljudima koje nisam video sto godina....ili sa nekima s kojima mnogo više zborim preko raznih sredstava komunikacije nego što smo zborili uživo...i sa nekima koje poznajem prilično kratko, a opet, taj osećaj, kao da smo jedan ceo život proživeli zajedno. A mislim da smo mi, koji u sopstvenoj porodici nikada nismo imali oslonac i podršku, upravo osetljiviji na te stvari, kao da se podsvesno više otvaramo tom osećaju bliskosti i težimo da se zbližimo sa raznim ljudima, i neretko, na svoje prijatelje gledamo kao na porodicu.
Sećam se vremena srednje škole. Imao sam ogromno društvo, baš baš veliko. Na svim svojim putovanjima, nisam još uvek upoznao nekoga ko je imao toliko društvo.
Kada sam otišao na studije, onda sam naučio značenje onoga "u vojsci sam stegao druga do groba".
Nakon toga, živeći i radeći u nekoliko gradova, opet slično...opet puno novih ljudi, puno tih osećaja bliskosti.

I malo po malo, dolazim do sadašnjice, u kojoj je većina tih ljudi daleko (uključujući i one najbliže), ali osećaj bliskosti nimalo ne jenjava. Čak se u nekim slučajevima i povećava.
I to me čini srećnim. Kad god, čak i na razdaljini od 2000km, osetim to kroz običnu prepisku ili kratak poziv, baš me učini srećnim i živim.
I sada imam energije, da po sitnoj hladnoj kisi, nateram sebe da izadjem napolje, sednem na bajs, i provozam se malo...
Živela bliskost...da je osećamo što češće.....

Bes i Ironija

Kada je čovek sam, i daleko od svih, ima to i dobrih svojih strana. Puno vremena za razmišljanje, da se sagledaju neke stvari, da se nešto, možda, i odluči pametnije nego ranije.
Takođe, posvetiš se malo sebi, onako, i mentalno i fizički, ubaci se neki trening, očisti se i telo i um od negativne energije, i u glavi počnu da ti dominiraju pozitivne misli.

Međutim, kada je čovek sam, i daleko od svih, to ima i dve jako negativne strane: prvo, fale ti ti dragi ljudi, fali ti to vreme što provodiš sa njima, čak ti malo fale i oni koji su ti išli na ganglije. Ali to sve nije strašno, sa time se čovek, u ovom veku komunikacija, prilično lako izbori.

Ona druga strana je zajebanija: kada ti nekome trebaš a ne možeš da budeš tamo. Teoretski, možeš, ali onda bacaš u vodu celokupnu dosadašnju borbu za neku bolju budućnost i sve ono što si do sada žrtvovao postaće beznačajno ako se sada vratiš.
Onda se u tebi smenjuju dva mračna osećanja: očaj, jer ne možeš ništa da uradiš, bespomoćan si, i bes. Ali veoma opak bes, koji ide prilično široko i duboko i preti da izmakne kontroli. I pokušavajući da obuzdaš taj bes, ili da ga bar fokusiraš na nekog određenog krivca, počinješ da razmišljaš o tome ko je kriv. I prvo počneš da budeš besan na doktore (i u državnim i u privatnim klinikama) koji već tri meseca ne umeju da se odluče da li je lumbalna išijalgija, ili je piriformni sindrom, ili šta već. I zbog gomile loših terapija koje samo pogoršavaju stanje, a doktori, jednostavno, ne veruju da je stanje lošije, već misle da se pacijent folira. Neće, stoka, da prizna svoj neuspeh, zbog kojeg neko već tri meseca živi sa konstantnim jakim bolovima. I onda vidiš koliko smo mi, ljudi, sujetni i u najvećem broju slučajeva, sebični i samo mislimo na sebe i svoj sopstveni ego.
Armagedon! A ti bespomoćan, sediš 2000km daleko, i ne možeš da dođeš, ni da budeš uz nekoga kome to treba, niti da se nekome načestitaš mile nove godine, jer nemaš više slobodnih dana, kapitalističko društveno uređenje je napravilo da od 12 meseci godišnje samo mesec dana možeš da odmoriš (a to si već potrošio), a ostatalih 11 meseci rintaš i zarađuješ novac za svog robovlasnika.
Zatim ukapiraš kako je taj kapitalizam kriv što se brzina transporta ljudi od mesta A do mesta B, uprkos ogromnom napretku nauke, u zadnjih 50 godina nije povećala ni 10% (jer rob mora da ostane rob, ne sme da bude previše zadovoljan). Što jebene avio kompanije ne lete svaki dan, već svaki drugi-treći, i to tako raspoređeni da nema teoretske šanse da izvedeš vikend putovanje (petak-nedelja, ili čak subota-nedelja).
I na kraju, budeš besan na celokupno čovečanstvo, na sve ljude na svetu, jer su jebeno glupi! Ukapiraš kako su glupi, i kako dozvoljavaju da ih kapitalisti-robovlasnici jebu, prave ih lutkama bez mozga.....ma, previše, previše besa i očaja.

I onda, na kraju svega, ukapiraš. I ironija ti opiči šamarčinu onako kako samo ironija to zna! Ukapiraš, da je najveći kurton kojeg poznaješ, kojeg si smatrao do sada najvećim parazitom društva, nejvećom lenčugom i kukavicom, zapravo, jedina osoba koju poznaješ a da je zajebala svog robovlasnika. Da već skoro tri četvrtine svog života (da, dobro ste čuli, slučaj za Ginisovu knjigu rekorda) uživa u blagodeti invalidske penzije, koju je dobio tako što je izmanipulisao svoje robovlasnike, da poveruju da ga tom penzijom kažnjavaju za neposlušnost.

I dok se polako smiruješ od šamara ironije, zaboravljaš na matorog kurtona, bes splašnjava....ali očaj ostaje....očaj što ne možeš da nekome koga voliš, pomogneš, da učiniš da se oseća malo bolje.
Osim da usmeriš misli i energiju u kosmos, i nadaš se da će ta misteriozna energija koja ceo svemir povezuje i drži u celosti, odgovoriti na poziv, i učiniti nešto da se stanje promeni na bolje.