Bes i Ironija

Kada je čovek sam, i daleko od svih, ima to i dobrih svojih strana. Puno vremena za razmišljanje, da se sagledaju neke stvari, da se nešto, možda, i odluči pametnije nego ranije.
Takođe, posvetiš se malo sebi, onako, i mentalno i fizički, ubaci se neki trening, očisti se i telo i um od negativne energije, i u glavi počnu da ti dominiraju pozitivne misli.

Međutim, kada je čovek sam, i daleko od svih, to ima i dve jako negativne strane: prvo, fale ti ti dragi ljudi, fali ti to vreme što provodiš sa njima, čak ti malo fale i oni koji su ti išli na ganglije. Ali to sve nije strašno, sa time se čovek, u ovom veku komunikacija, prilično lako izbori.

Ona druga strana je zajebanija: kada ti nekome trebaš a ne možeš da budeš tamo. Teoretski, možeš, ali onda bacaš u vodu celokupnu dosadašnju borbu za neku bolju budućnost i sve ono što si do sada žrtvovao postaće beznačajno ako se sada vratiš.
Onda se u tebi smenjuju dva mračna osećanja: očaj, jer ne možeš ništa da uradiš, bespomoćan si, i bes. Ali veoma opak bes, koji ide prilično široko i duboko i preti da izmakne kontroli. I pokušavajući da obuzdaš taj bes, ili da ga bar fokusiraš na nekog određenog krivca, počinješ da razmišljaš o tome ko je kriv. I prvo počneš da budeš besan na doktore (i u državnim i u privatnim klinikama) koji već tri meseca ne umeju da se odluče da li je lumbalna išijalgija, ili je piriformni sindrom, ili šta već. I zbog gomile loših terapija koje samo pogoršavaju stanje, a doktori, jednostavno, ne veruju da je stanje lošije, već misle da se pacijent folira. Neće, stoka, da prizna svoj neuspeh, zbog kojeg neko već tri meseca živi sa konstantnim jakim bolovima. I onda vidiš koliko smo mi, ljudi, sujetni i u najvećem broju slučajeva, sebični i samo mislimo na sebe i svoj sopstveni ego.
Armagedon! A ti bespomoćan, sediš 2000km daleko, i ne možeš da dođeš, ni da budeš uz nekoga kome to treba, niti da se nekome načestitaš mile nove godine, jer nemaš više slobodnih dana, kapitalističko društveno uređenje je napravilo da od 12 meseci godišnje samo mesec dana možeš da odmoriš (a to si već potrošio), a ostatalih 11 meseci rintaš i zarađuješ novac za svog robovlasnika.
Zatim ukapiraš kako je taj kapitalizam kriv što se brzina transporta ljudi od mesta A do mesta B, uprkos ogromnom napretku nauke, u zadnjih 50 godina nije povećala ni 10% (jer rob mora da ostane rob, ne sme da bude previše zadovoljan). Što jebene avio kompanije ne lete svaki dan, već svaki drugi-treći, i to tako raspoređeni da nema teoretske šanse da izvedeš vikend putovanje (petak-nedelja, ili čak subota-nedelja).
I na kraju, budeš besan na celokupno čovečanstvo, na sve ljude na svetu, jer su jebeno glupi! Ukapiraš kako su glupi, i kako dozvoljavaju da ih kapitalisti-robovlasnici jebu, prave ih lutkama bez mozga.....ma, previše, previše besa i očaja.

I onda, na kraju svega, ukapiraš. I ironija ti opiči šamarčinu onako kako samo ironija to zna! Ukapiraš, da je najveći kurton kojeg poznaješ, kojeg si smatrao do sada najvećim parazitom društva, nejvećom lenčugom i kukavicom, zapravo, jedina osoba koju poznaješ a da je zajebala svog robovlasnika. Da već skoro tri četvrtine svog života (da, dobro ste čuli, slučaj za Ginisovu knjigu rekorda) uživa u blagodeti invalidske penzije, koju je dobio tako što je izmanipulisao svoje robovlasnike, da poveruju da ga tom penzijom kažnjavaju za neposlušnost.

I dok se polako smiruješ od šamara ironije, zaboravljaš na matorog kurtona, bes splašnjava....ali očaj ostaje....očaj što ne možeš da nekome koga voliš, pomogneš, da učiniš da se oseća malo bolje.
Osim da usmeriš misli i energiju u kosmos, i nadaš se da će ta misteriozna energija koja ceo svemir povezuje i drži u celosti, odgovoriti na poziv, i učiniti nešto da se stanje promeni na bolje.