Bliskost

U ovom kratkom vermenu našeg obitavanja na ovoj planeti, u ovom svom telu, u ovom vremenu i pod okolnostima u kojem smo, a koje se zove život, ima puno lepih i ružnih stvari.
Šta će, i u kojoj meri, biti lepo ili ružno, zavisi isključivo od naše lične percepcije. Kao, na primer,  percepcija temperature: mogu oni da pričaju koliko god hoće da je deset stepeni napolju, ali ako je real feel - 1, onda je za mene -1, i zabole me za tu cifru od 10 stepeni, jer mi ona apsolutno ništa ne predstavlja. Bitan mi je sopstveni feeling.
I sve se vrti oko te toplote. Topla i hladna osećanja.
Jedna od stvari koja u meni budi jako toplo osećanje, tako toplo da ga mogu čak nazvati i vatreno, je bliskost sa drugim ljudima. Onaj osećaj, kada se skontate sa nekom osobom, kada se osetite kao da se poznajete ceo život, i feeling je tako dobar da osećate čistu sreću. Da li je to sreća što osećate da niste sami, ono iskonsko u nama što nas vuče ka nekoj zajednici, ili je to ispunjenje nekog sebičnijeg nagona, zaista ne znam, a i ne zanima me da ulazim previše u dubinu. Jednostavno, osećaj bliskosti je fantastičan osećaj.
U zadnje vreme prozborim povremeno koju reč sa nekim ljudima koje nisam video sto godina....ili sa nekima s kojima mnogo više zborim preko raznih sredstava komunikacije nego što smo zborili uživo...i sa nekima koje poznajem prilično kratko, a opet, taj osećaj, kao da smo jedan ceo život proživeli zajedno. A mislim da smo mi, koji u sopstvenoj porodici nikada nismo imali oslonac i podršku, upravo osetljiviji na te stvari, kao da se podsvesno više otvaramo tom osećaju bliskosti i težimo da se zbližimo sa raznim ljudima, i neretko, na svoje prijatelje gledamo kao na porodicu.
Sećam se vremena srednje škole. Imao sam ogromno društvo, baš baš veliko. Na svim svojim putovanjima, nisam još uvek upoznao nekoga ko je imao toliko društvo.
Kada sam otišao na studije, onda sam naučio značenje onoga "u vojsci sam stegao druga do groba".
Nakon toga, živeći i radeći u nekoliko gradova, opet slično...opet puno novih ljudi, puno tih osećaja bliskosti.

I malo po malo, dolazim do sadašnjice, u kojoj je većina tih ljudi daleko (uključujući i one najbliže), ali osećaj bliskosti nimalo ne jenjava. Čak se u nekim slučajevima i povećava.
I to me čini srećnim. Kad god, čak i na razdaljini od 2000km, osetim to kroz običnu prepisku ili kratak poziv, baš me učini srećnim i živim.
I sada imam energije, da po sitnoj hladnoj kisi, nateram sebe da izadjem napolje, sednem na bajs, i provozam se malo...
Živela bliskost...da je osećamo što češće.....