Uvesti internet u Nemackoj je jedno od najuvrnutijih iskustava koje sam imao ovde.
Moj put za internetom je poceo onog dana kada sam i dosao - pre skoro dva meseca. I taj put jos uvek traje.
Najpre sam se posavetovao sa prijateljima iz Nemacke, koji su ovde vec duze, sta i kako da radim, koji operater, koje tarife imaju, postoje li neke cake, i tako dalje. I svi su mi rekli neku svoju pricu, svako razlicitu, i svelo se na to da izaberem ili Vodafone, ili O2 operatera. Ali, svakako, posto nisam mogao da uzmem u tom privremenom smestaju gde sam bio, morao sam svakako cekati da prvo iznajmim stan, i da onda to zavrsim. I cekao sam, i kada sam nakon skoro mesec dana nasao stan, dva dana pred useljenje odem na sajt vodafona i narucim internet. Sve tamo lepo popunim, i vreme pocinje da tece. Nakon par dana, stize mi mail da nisam pronadjen na toj aderesi. Da je paket stigao, ali i da se vratio. A uradio sam ono sto treba: 3 dana pre useljenje, jedan dan pre nego sto sam narucio internet, zalepio sam svoje ime i prezime na postansko sanduce i na interfon. Cak i pre nego sto sam se uselio. Dakle, nije moja greska.
Sledece sto sam uradio, odem u poslovnicu, koja se nalazi na 200m od moje firme, utrosim pauzu za rucak kako bih objasnio situaciju. Nisu mogli da urade nista drugo nego da cekaju dva-tri dana, pa tek onda da dodjem opet da mi naprave novi ugovor. I uradim tako. Posle tri dana, dodjem da napravimo ugovor. Napravismo mi ugovor, i rekose mi da treba da prodje od 5-8 dana. Medjutim, posto u to vreme nisam planirao da budem u stanu, pitam ih da li moze kasnije, i da li moze da se zakaze da ekipa dodje tacno odredjenog datuma, malo kasnije. Rekose da moze, da nije problem. Zakazemo za taj datum, dodje taj datum, i ja kao siroce, ceo dan presedeh u kuci, cekajuci Godoa....i docekah ga, kao i u istoimenoj pripovetci. Sutradan odem opet u poslovnicu da pitam o cemu se radi, zasto nisu dosli, kad mi rekose da imam neki stari ugovor i da to mora da se prvo prekine. Pa kakav stari ugovor, pobogu, ja jedan obican potpisao? Ne mogu da verujem. A ovaj lik sto radi tamo, tj. njih trojica, kao da su sa grane pali - niko ne ume da mi objasni o cemu se radi. Napomena: razumem i Nemacki i Engleski, tako da nije do nesporazuma u jeziku, vec se radi o tome da oni ne znaju kako funkcionise njihov sopstveni sistem. Naravoucenije je da su mi ponistili sve prethodno sto je postojalo, i kreirali novi ugovor. Sada opet treba da cekam 5-8 dana.
Proci ce vise od dva meseca od mog dolaska ovde, proci ce vise od mesec dana kako sam prvi put pokrenuo proceduru za uvodjenje interneta, a ja jos uvek necu imati internet u stanu. Poredjenja radi, u Srbiji internet resava, u najgorem slucaju, za 7 dana.
Da li je moguce, da u najjacoj zemlji Evrope coveku treba vise od mesec dana da uvede jebeni internet u stan? Da li je moguce da ti Nemci ipak, osim sto su strokavi, nisu bas nesto preterano sposobni i organizovani? Da mogu tako da posluju?
Da, moguce je. Ne bih da ispadne da samo nalazim mane ovde, ali cilj mi je da, na osnovu licnog iskustva, prenesem svima iz Srbije koji bi da okusaju svoju srecu ovde, da znaju sta ih ceka - da znaju realno stanje, a ne da se zanose da ovde svima cvetaju ruze, karanfili ili marihuana - ko vec sta voli. I da je svako pivo dobro. Nije. Ima dobrih, ima i losih, kao i svuda.
Sledeci post ce biti, nadam se, napisan od kuce, a ne krisom na poslu (gde je zabranjeno koriscenje interneta u privatne svrhe, ali ko ih jebe).
Do pisanja.
Wednesday 30 March 2016
Wednesday 23 March 2016
U cemu je problem
Evo, vec cetrdeset dana sam ovde. Asocira na sahranu, i na cetre's dana, jel da?
Navikavam se na novi stan, stvari se polako normalizuju i ulaze u neki redovan tok. I, s obzirom da sam u provinciji gde nema puno toga da mi preokupira mozak, a i da volim da analiziram situacije i uocavam pattern-e, mislim da sam uspeo da donesem neke zakljucke i da ukapiram u cemu je problem. Koji problem? Pa u cemu je problem pa u Srbiji ne cvetaju ruze, iako sam vec prvi dan kada sam dosao ovde video da imamo triput vise potencijala od Nemacke? Odgovor je, iznenadjujuce, prost. I vecina ljudi ga je vec i svesna, ali nije svesna dubine i jacine problema koji nas ubija. Samo jedna rec. Korupcija.
U tome je problem. Sto je kod nas korupcija ukorenjena na nivo obicaja, sto je najjaci nivo. Znamo da ni hriscanstvo posle 2000 godina nije uspelo da izbaci vecinu paganskih obicaja, sto nam govori koliko je tesko promeniti nesto sto se ukoreni tako duboko.
Eto, to je jedno prosto-prosireno zapazanje. Niti su Nemci inteligentniji, niti sposobniji, niti obrazovaniji (ovo pogotovo) od nas. Nisu cak ni svesni mnogih stvari kojih je prosecan covek kod nas svestan. Ali su svesni neceg drugog: da ako svako odradi svoj minimalni deo posla onako kako treba, da ce sistem da funkcionise. I to i rade. I nema korupcije. Jednostavno nema.
To ne znaci da oni previse kruto postuju pravila. Naprotiv, na licnom primeru sam se uverio da postoji prilicna fleksibilnost oko mnogih stvari, pa cak i drzavne birokratije.
Ali nema korupcije. Ili, i ako je ima, na marginama je i ne utice na sistem. Dok je kod nas obrnuto. Nama je sistem zasnovan na korupciji. I svaki covek. Odgojeni smo, od malih nogu, tako da korupciju shvatamo kao nesto prirodno i normalno. Mozak nam pogresno funkcionise. Celo ljudsko bice prosecnog Srbina ima pogresno usadjene neke stvari.
To je problem. A resenje? Pa ne bih da mracim, ali resenja nema. Ili cete da naucite da plivate u tom sistemu, ili cete da isplivate iz te reke i odete negde drugde. Treca opcija je da se udavite.
Da, uvek se tako setim onog vica "Zivot je reka". Ima istine.
Iako sam samo 40 dana ovde, iako mi toliko toga nedostaje, i iako sam vec jednom bio naucio da plivam u toj reci, nisam siguran da bih to ponovo mogao. I trenutno je to glavni razlog koji me drzi da ostanem ovde. Dokle, i kako, videcemo.
Reke nastavljaju da teku.
Navikavam se na novi stan, stvari se polako normalizuju i ulaze u neki redovan tok. I, s obzirom da sam u provinciji gde nema puno toga da mi preokupira mozak, a i da volim da analiziram situacije i uocavam pattern-e, mislim da sam uspeo da donesem neke zakljucke i da ukapiram u cemu je problem. Koji problem? Pa u cemu je problem pa u Srbiji ne cvetaju ruze, iako sam vec prvi dan kada sam dosao ovde video da imamo triput vise potencijala od Nemacke? Odgovor je, iznenadjujuce, prost. I vecina ljudi ga je vec i svesna, ali nije svesna dubine i jacine problema koji nas ubija. Samo jedna rec. Korupcija.
U tome je problem. Sto je kod nas korupcija ukorenjena na nivo obicaja, sto je najjaci nivo. Znamo da ni hriscanstvo posle 2000 godina nije uspelo da izbaci vecinu paganskih obicaja, sto nam govori koliko je tesko promeniti nesto sto se ukoreni tako duboko.
Eto, to je jedno prosto-prosireno zapazanje. Niti su Nemci inteligentniji, niti sposobniji, niti obrazovaniji (ovo pogotovo) od nas. Nisu cak ni svesni mnogih stvari kojih je prosecan covek kod nas svestan. Ali su svesni neceg drugog: da ako svako odradi svoj minimalni deo posla onako kako treba, da ce sistem da funkcionise. I to i rade. I nema korupcije. Jednostavno nema.
To ne znaci da oni previse kruto postuju pravila. Naprotiv, na licnom primeru sam se uverio da postoji prilicna fleksibilnost oko mnogih stvari, pa cak i drzavne birokratije.
Ali nema korupcije. Ili, i ako je ima, na marginama je i ne utice na sistem. Dok je kod nas obrnuto. Nama je sistem zasnovan na korupciji. I svaki covek. Odgojeni smo, od malih nogu, tako da korupciju shvatamo kao nesto prirodno i normalno. Mozak nam pogresno funkcionise. Celo ljudsko bice prosecnog Srbina ima pogresno usadjene neke stvari.
To je problem. A resenje? Pa ne bih da mracim, ali resenja nema. Ili cete da naucite da plivate u tom sistemu, ili cete da isplivate iz te reke i odete negde drugde. Treca opcija je da se udavite.
Da, uvek se tako setim onog vica "Zivot je reka". Ima istine.
Iako sam samo 40 dana ovde, iako mi toliko toga nedostaje, i iako sam vec jednom bio naucio da plivam u toj reci, nisam siguran da bih to ponovo mogao. I trenutno je to glavni razlog koji me drzi da ostanem ovde. Dokle, i kako, videcemo.
Reke nastavljaju da teku.
Thursday 17 March 2016
Prvo vece u stanu
Stan je iznajmljen. Mali (za njih je 40 kvadrata malo), namesten, nema sta nema od stvari - sve sto treba. Staro, ali koliko-toliko je funkcionalno.
Ako ste mislili da su Nemci pedantni - zajebali ste se. Oni samo prilicno postuju pravila koja moraju (Zakoni, pravilnici, i slicno), i to samo zato da ne bi placali kazne. Skrti su. A sto se tice pedanterije, triput su strokaviji od nas. Naucio sam u zivotu da skrtost i aljkavost uvek idu zajedno.
Svi stanovi koje sam gledao ovde, bili su strokaviji od onih koje sam gledao u Srbiji. Podstanar sam celog svog zivota, tako da znam odlicno sve podstanarske muke, i razumem se u gledanje stanova.
Dakle, gornja tvrdnja je dokazana u praksi.
Tako da je moje prvo vece u stanu proteklo u ciscenju. Takav mi horoskop. I jos cu morati da cistim.
Osim toga, nije lose, s tim da sam jedva provalio kako radi grejanje i topla voda (sve ide preko nekog gasnog kotla, instaliranog negde kad je moj pradeda rodjen), tako da je moje prvo kupanje u novom stanu bilo smrzavanje. Al, dobro. Sad znam.
Medjutim, taj pocetni entuzijazam zbog useljenja u stan, ubrzo je zamenjen sa milion misli upucenih svima koji su ostali daleko. Od kojih sam otisao. I onda uzmem da gledam fotke na laptopu i napravim sebi jos gore. Na fotkama toliko i ljudi i stvari, sve sto je bilo moje i deo mene, a sto sad vise nemam, ili je ostalo negde jako daleko. Kako je covek zajebano bice. Kako bi bilo dobro da mozes da samo posmatras unapred, a ne unazad. Al ne mozes. Zajebano je. Onda mozak sam uzme da uporedjuje sta sam imao i ostavio, a sta imam sad. Zajebano, u p.m. A uvek sam mrzeo i ta poredjenja, i takmicenja, i bilo sta. Ali otrglo se kontroli, sad nema nazad. A nema ni piva ni gitare.
Prvi sam uvek govorio "kakva nostalgija, nema ti to kod mene, pa ja sam jos pre 16 godina otisao od kuce i zivim svoj zivot u belom svetu, snalazim se, selim se tamo-vamo...." i slicne izjave.
Medjutim, shvatio sam sinoc da je nostalgija bolest. Da ne biras da li ce da te zakaci, vec da sama dodje, kad ona hoce, ili kad se kockice sklope. I kao kod svake bolesti, tako i kod ove: ne znas kako je, ako nisi bolovao od nje. Od sada, kada mi neko kaze da ga je uhvatila nostalgija, necu vise da u sebi govorim "ma daj, kakva nostalgija, takvo nesto ne postoji, to je samo slabost". Necu vise da se podsmevam. Priznajem, pogresio sam. Sad znam da postoji, znam kako je zajebana i kako moze lako da te slomi. Respect za nostalgiju.
I tako, utonuh nekako u san, prodje prva noc, i dodje prvo jutro. Ustajanje, jutarnje aktivnosti, pa na arbajtovanje.
Sunce greje, nema vetra. Mirno je. Prvo jutro je mnogo lepse od prve veceri. Jos nema osmeha, ali dan je vec postao duzi, tako da ima vremena.
Ako ste mislili da su Nemci pedantni - zajebali ste se. Oni samo prilicno postuju pravila koja moraju (Zakoni, pravilnici, i slicno), i to samo zato da ne bi placali kazne. Skrti su. A sto se tice pedanterije, triput su strokaviji od nas. Naucio sam u zivotu da skrtost i aljkavost uvek idu zajedno.
Svi stanovi koje sam gledao ovde, bili su strokaviji od onih koje sam gledao u Srbiji. Podstanar sam celog svog zivota, tako da znam odlicno sve podstanarske muke, i razumem se u gledanje stanova.
Dakle, gornja tvrdnja je dokazana u praksi.
Tako da je moje prvo vece u stanu proteklo u ciscenju. Takav mi horoskop. I jos cu morati da cistim.
Osim toga, nije lose, s tim da sam jedva provalio kako radi grejanje i topla voda (sve ide preko nekog gasnog kotla, instaliranog negde kad je moj pradeda rodjen), tako da je moje prvo kupanje u novom stanu bilo smrzavanje. Al, dobro. Sad znam.
Medjutim, taj pocetni entuzijazam zbog useljenja u stan, ubrzo je zamenjen sa milion misli upucenih svima koji su ostali daleko. Od kojih sam otisao. I onda uzmem da gledam fotke na laptopu i napravim sebi jos gore. Na fotkama toliko i ljudi i stvari, sve sto je bilo moje i deo mene, a sto sad vise nemam, ili je ostalo negde jako daleko. Kako je covek zajebano bice. Kako bi bilo dobro da mozes da samo posmatras unapred, a ne unazad. Al ne mozes. Zajebano je. Onda mozak sam uzme da uporedjuje sta sam imao i ostavio, a sta imam sad. Zajebano, u p.m. A uvek sam mrzeo i ta poredjenja, i takmicenja, i bilo sta. Ali otrglo se kontroli, sad nema nazad. A nema ni piva ni gitare.
Prvi sam uvek govorio "kakva nostalgija, nema ti to kod mene, pa ja sam jos pre 16 godina otisao od kuce i zivim svoj zivot u belom svetu, snalazim se, selim se tamo-vamo...." i slicne izjave.
Medjutim, shvatio sam sinoc da je nostalgija bolest. Da ne biras da li ce da te zakaci, vec da sama dodje, kad ona hoce, ili kad se kockice sklope. I kao kod svake bolesti, tako i kod ove: ne znas kako je, ako nisi bolovao od nje. Od sada, kada mi neko kaze da ga je uhvatila nostalgija, necu vise da u sebi govorim "ma daj, kakva nostalgija, takvo nesto ne postoji, to je samo slabost". Necu vise da se podsmevam. Priznajem, pogresio sam. Sad znam da postoji, znam kako je zajebana i kako moze lako da te slomi. Respect za nostalgiju.
I tako, utonuh nekako u san, prodje prva noc, i dodje prvo jutro. Ustajanje, jutarnje aktivnosti, pa na arbajtovanje.
Sunce greje, nema vetra. Mirno je. Prvo jutro je mnogo lepse od prve veceri. Jos nema osmeha, ali dan je vec postao duzi, tako da ima vremena.
Friday 11 March 2016
Ocekivanja
Kad god se covek uputi u nesto novo, uglavnom ima neka ocekivanja. Kada sam se uputio u ovu avanturu, unapred sam sebe pripremio da je to zamka, tako da nisam imao apsolutno nikakva ocekivanja. Samo sam imao osecaj da ce sve to proci dobro. I uz poneke sitne trzavice, i prolazi. Ocekivanja sam izbacio iz svoje glave pre nego sto sam dosao ovamo, tako da nema razocarenja. Ali, ono sto ne mozemo da izbacimo, to su iskustvo i navike. E, tu sam se zajebao: trebao sam ipak da ocekujem nesto.
Posle puno godina u jednom mestu, covek napravi neki svoj svet - svoje drustvo, svoje mesto gde spava i gde se kupa, gde ide u kupovinu, nacin na koji to sve funkcionise....svakodnevnica, u kojoj se osecamo, manje-vise, udobno, jer smo na to navikli. Na mnoge te stvari i ne obracamo paznju.
Kada odete u neki novi svet, gde je nebo i sunce drugacije (ima neke istine u onome sunce tudjeg neba vas nece bla, bla, bla...) ocekujte sledece: ocekujte da ce se sve to promeniti. Da ce sve sitne i krupne stvari koje su cinile svakodnevnicu, da se promene. Da cete morati i vi da promenite puno svojih navika. Zahtevace od vas dosta drugaciju organizaciju svakodnevnog zivota.
Ono sto je mene, konkretno, zateklo, jeste to sto su ulice puste vec posle 18h. Nema ljudi. Sve radi do 18h. Nedeljom ne radi apsolutno nista, osim nekog restorana/kafica, i jedne pekare koja radi od 9-11.
Nema dragstora, nema diskonta. To, automatski zahteva potpuno drugaciju organizaciju od svakodnevne, jer ako na vreme ne napunite frizider, necete moci ni da napunite stomake osim u nekon od manje-vise skupih restorana.
Sto se tice radnog vremena radnji, to je svuda, u celoj Nemackoj tako. A sto se tice toga da nema ljudi, to je izgleda zato sto sam ipak u malom mestu. I jako mi je tesko da se posle novosadske guzve naviknem na ovo. Da iskuliram. Da se opustim. Ali, verovatno cu vremenom i na to da se naviknem.
A one navike, sto se tice stana, tu se treba dobro pripremiti i, opet, imati ocekivanja: uglavnom negativna. I pripremiti dosta kesh-a. Da malo razradimo pricu oko stanova i troskova, kako ih naci, i tako dalje.
Stanovi se oglasavaju - kako u lokalnim novinama, tako i na web sajtovima. Sajtove koje ja preporucujem su http://www.immobilienscout24.de/ i https://www.ebay-kleinanzeigen.de/.
A sada malo oko cena: postoji nesto sto se zove Kaltmiete, i to je osnovna cena stana. U prevodu, to znaci "hladna kirija". Dakle, to je trosak samo zidova. I najcesce i jeste tako - vecina stanova su potpuno prazni. Poneki imaju opremljenu kuhinju i kupatilo, ali i to je retko. A potpuno namesteni, na kakve smo mi u Srbiji navikli, ovde su prava retkost, i kostaju jako puno. I jos jedno, bar ovde: mesec dana gledam sve zivo sto postoji, i jedva da sam uspeo da nadjem par stanova manjih od 70m2. Ovde ljudi bas vole veliki prostor. Cak su mi par Nemaca iz firme rekli da mi je manje od 70m2 malo, iako sam solo. Naravno, iskulirao sam to, nastavljam da trazim ono sto zelim, a ne ono sto ima. Tvrdoglavi dupli bik.
Sledece sto se ocekuje oko troskova stana su troskovi komunalija. Oni su razvrstani u tri grupe:
1. grupa su tzv. Nebenkosten. To je nesto kao informatika/infostan ali bez grejanja. Bitno kod ovoga je da je to fiksan trosak, i ne znam kako se tacno obracunava, valjda, povrsina stana, broj clanova koji zive, itd.
2. grupa troskova je struja. Ovde se struja vodi na stanara, ne na vlasnika stana. Stanar treba da odabere firmu koja se bavi distribucijom struje, potpise ugovor sa njima, i placa pausalno, na mesecnom nivou, neki procenjeni iznos. Na kraju godine, jednom godisnje, izvrsi se ocitavanje strujomera, i onda se svedu racuni: ako je pausalno placeno manje - dobijete iznos koliko da platite. Akoste platili vise, novac bude vracen.
3. grupa troskova su troskovi grejanja. Kakav god da je tip grejanja (ovde je uglavnom gas), situacija je ista kao kod struje. Dobra stvar je jedino sto uglavnom firme koje se bave strujom, bave se i grejanjem, tako da sve moze da se zavrsi na jednom mestu.
Osim ovih redovnih troskova, u startu, prilikom preuzimanja kljuceva stana, ocekuje vas i jos jedan, ne bas mali, trosak: kaucija, ili sto mi zovemo, depozit. Depozit je ovde u visini 2 Kaltmiete - dve hladne kirije.
A sad malo i oko cena: u mestu gde sam ja, malo mesto od 30.000 stanovnika na krajnjem severozapadu zemlje, situacija je sledeca: solidna lokacija (10 min peske do centra), 70m2 Kaltmiete je oko 400 evra. Uz malo muke, moze se za te pare naci stan sa kuhinjom i kupatilom. Obratiti paznju da u kuhinji ima frizider. Ves masinu ne ocekujte, nema je. Za takav stan, nebenkosten je oko 70-80 evra. A struja i gas zajedno, budu jos negde oko 80-100 evra, zavisi koliko ste stedljivi. Dodate na to jos troskove za internet-tv-telefon, i sve zajedno izadje oko 600 evra. Bez namestaja. Po zakonu, kirija se placa najkasnije do 3. radnog dana u mesecu, za taj mesec, dakle unapred.
Da sumiramo: da biste se uselili, potrebno je sledece (u proseku, za mesto gde ja zivim):
800 za kauciju, 600 za kiriju i komunalije, treba vam minimum ves masina (min 200 evra), nesto posudja i bilo sta za spavanje (krevet, dusek, prostirka za jogu, strunjaca.......cene su iste kao i u Srbiji). Tako da, kad se sve sabere, minimum 1700 evra morate imati da platite samo da udjete u stan.
Nimalo ohrabrujuce, pogotovo kad se zna da vecina i odlazi iz Srbije zato sto je ta cifra misaona imenica. A u velikim gradovima, ova cifra je veca od 50% do 100%.
Ali, opet, dolazi ono utesno: ako imate posao od prvog dana kada dodjete, i uspete da se snadjete prvih mesec dana za smestaj (najbolje kod nekog prijatelja), onda mozete da pregrmite do prve plate, a onda ce vam prva plata cela otici na ovo, pa cete od prijatelja pozajmiti pare da prezivite do druge plate.....i tek od druge plate - treceg meseca boravka, stvari ce poceti da se slezu. Do tada cete i zavrsiti i ostalu potrebnu papirologiju, koja je kao i svuda nocna mora, ali se mora. O tome u drugom postu.
Nadam se da je sada malo jasnije zasto mrzim pitanje kako mi je ovde. Svakako da je zajebano prva dva meseca, ali tako i treba, to je normalno. Tako je uvek kada se pocinje iz pocetka, pogotovo sa dva kofera, u drugoj zemlji ciji jezik ne znate, gde je drugacija klima, drugacije nebo i Sunce, drugaciji ljudi...gde zaista shvatite znacenje onog izraza "drugi svet".
Uskoro ce proci mojih prvih mesec dana kako sam ovde. Utiske jos uvek nemam, ali ocekivanja imam. Kako mi je, jos uvek ne znam, za sada samo znam za obaveze oko posla, oko trazenja stana (koji sam, izgleda, nasao), oko resavanja raznorazne papirologije, navikavanja na sve novo, i vecernje setnje praznim ulicama. Ali generalno, osecam se lepo. The Force is with me.
Posle puno godina u jednom mestu, covek napravi neki svoj svet - svoje drustvo, svoje mesto gde spava i gde se kupa, gde ide u kupovinu, nacin na koji to sve funkcionise....svakodnevnica, u kojoj se osecamo, manje-vise, udobno, jer smo na to navikli. Na mnoge te stvari i ne obracamo paznju.
Kada odete u neki novi svet, gde je nebo i sunce drugacije (ima neke istine u onome sunce tudjeg neba vas nece bla, bla, bla...) ocekujte sledece: ocekujte da ce se sve to promeniti. Da ce sve sitne i krupne stvari koje su cinile svakodnevnicu, da se promene. Da cete morati i vi da promenite puno svojih navika. Zahtevace od vas dosta drugaciju organizaciju svakodnevnog zivota.
Ono sto je mene, konkretno, zateklo, jeste to sto su ulice puste vec posle 18h. Nema ljudi. Sve radi do 18h. Nedeljom ne radi apsolutno nista, osim nekog restorana/kafica, i jedne pekare koja radi od 9-11.
Nema dragstora, nema diskonta. To, automatski zahteva potpuno drugaciju organizaciju od svakodnevne, jer ako na vreme ne napunite frizider, necete moci ni da napunite stomake osim u nekon od manje-vise skupih restorana.
Sto se tice radnog vremena radnji, to je svuda, u celoj Nemackoj tako. A sto se tice toga da nema ljudi, to je izgleda zato sto sam ipak u malom mestu. I jako mi je tesko da se posle novosadske guzve naviknem na ovo. Da iskuliram. Da se opustim. Ali, verovatno cu vremenom i na to da se naviknem.
A one navike, sto se tice stana, tu se treba dobro pripremiti i, opet, imati ocekivanja: uglavnom negativna. I pripremiti dosta kesh-a. Da malo razradimo pricu oko stanova i troskova, kako ih naci, i tako dalje.
Stanovi se oglasavaju - kako u lokalnim novinama, tako i na web sajtovima. Sajtove koje ja preporucujem su http://www.immobilienscout24.de/ i https://www.ebay-kleinanzeigen.de/.
A sada malo oko cena: postoji nesto sto se zove Kaltmiete, i to je osnovna cena stana. U prevodu, to znaci "hladna kirija". Dakle, to je trosak samo zidova. I najcesce i jeste tako - vecina stanova su potpuno prazni. Poneki imaju opremljenu kuhinju i kupatilo, ali i to je retko. A potpuno namesteni, na kakve smo mi u Srbiji navikli, ovde su prava retkost, i kostaju jako puno. I jos jedno, bar ovde: mesec dana gledam sve zivo sto postoji, i jedva da sam uspeo da nadjem par stanova manjih od 70m2. Ovde ljudi bas vole veliki prostor. Cak su mi par Nemaca iz firme rekli da mi je manje od 70m2 malo, iako sam solo. Naravno, iskulirao sam to, nastavljam da trazim ono sto zelim, a ne ono sto ima. Tvrdoglavi dupli bik.
Sledece sto se ocekuje oko troskova stana su troskovi komunalija. Oni su razvrstani u tri grupe:
1. grupa su tzv. Nebenkosten. To je nesto kao informatika/infostan ali bez grejanja. Bitno kod ovoga je da je to fiksan trosak, i ne znam kako se tacno obracunava, valjda, povrsina stana, broj clanova koji zive, itd.
2. grupa troskova je struja. Ovde se struja vodi na stanara, ne na vlasnika stana. Stanar treba da odabere firmu koja se bavi distribucijom struje, potpise ugovor sa njima, i placa pausalno, na mesecnom nivou, neki procenjeni iznos. Na kraju godine, jednom godisnje, izvrsi se ocitavanje strujomera, i onda se svedu racuni: ako je pausalno placeno manje - dobijete iznos koliko da platite. Akoste platili vise, novac bude vracen.
3. grupa troskova su troskovi grejanja. Kakav god da je tip grejanja (ovde je uglavnom gas), situacija je ista kao kod struje. Dobra stvar je jedino sto uglavnom firme koje se bave strujom, bave se i grejanjem, tako da sve moze da se zavrsi na jednom mestu.
Osim ovih redovnih troskova, u startu, prilikom preuzimanja kljuceva stana, ocekuje vas i jos jedan, ne bas mali, trosak: kaucija, ili sto mi zovemo, depozit. Depozit je ovde u visini 2 Kaltmiete - dve hladne kirije.
A sad malo i oko cena: u mestu gde sam ja, malo mesto od 30.000 stanovnika na krajnjem severozapadu zemlje, situacija je sledeca: solidna lokacija (10 min peske do centra), 70m2 Kaltmiete je oko 400 evra. Uz malo muke, moze se za te pare naci stan sa kuhinjom i kupatilom. Obratiti paznju da u kuhinji ima frizider. Ves masinu ne ocekujte, nema je. Za takav stan, nebenkosten je oko 70-80 evra. A struja i gas zajedno, budu jos negde oko 80-100 evra, zavisi koliko ste stedljivi. Dodate na to jos troskove za internet-tv-telefon, i sve zajedno izadje oko 600 evra. Bez namestaja. Po zakonu, kirija se placa najkasnije do 3. radnog dana u mesecu, za taj mesec, dakle unapred.
Da sumiramo: da biste se uselili, potrebno je sledece (u proseku, za mesto gde ja zivim):
800 za kauciju, 600 za kiriju i komunalije, treba vam minimum ves masina (min 200 evra), nesto posudja i bilo sta za spavanje (krevet, dusek, prostirka za jogu, strunjaca.......cene su iste kao i u Srbiji). Tako da, kad se sve sabere, minimum 1700 evra morate imati da platite samo da udjete u stan.
Nimalo ohrabrujuce, pogotovo kad se zna da vecina i odlazi iz Srbije zato sto je ta cifra misaona imenica. A u velikim gradovima, ova cifra je veca od 50% do 100%.
Ali, opet, dolazi ono utesno: ako imate posao od prvog dana kada dodjete, i uspete da se snadjete prvih mesec dana za smestaj (najbolje kod nekog prijatelja), onda mozete da pregrmite do prve plate, a onda ce vam prva plata cela otici na ovo, pa cete od prijatelja pozajmiti pare da prezivite do druge plate.....i tek od druge plate - treceg meseca boravka, stvari ce poceti da se slezu. Do tada cete i zavrsiti i ostalu potrebnu papirologiju, koja je kao i svuda nocna mora, ali se mora. O tome u drugom postu.
Nadam se da je sada malo jasnije zasto mrzim pitanje kako mi je ovde. Svakako da je zajebano prva dva meseca, ali tako i treba, to je normalno. Tako je uvek kada se pocinje iz pocetka, pogotovo sa dva kofera, u drugoj zemlji ciji jezik ne znate, gde je drugacija klima, drugacije nebo i Sunce, drugaciji ljudi...gde zaista shvatite znacenje onog izraza "drugi svet".
Uskoro ce proci mojih prvih mesec dana kako sam ovde. Utiske jos uvek nemam, ali ocekivanja imam. Kako mi je, jos uvek ne znam, za sada samo znam za obaveze oko posla, oko trazenja stana (koji sam, izgleda, nasao), oko resavanja raznorazne papirologije, navikavanja na sve novo, i vecernje setnje praznim ulicama. Ali generalno, osecam se lepo. The Force is with me.
Wednesday 2 March 2016
Prva dilema
Mislio sam da cu se radovati novoj drzavi, gradu, ljudima, novom pocetku. Da ce mi sve to novo dati snagu, polet, zelju, da cu opet osetiti onu strast koju sam imao svaki put kada sam se selio i pocinjao nesto novo.
Ali ovo je drugacije. Ne znam da li su me godine stigle, ili je to zato sto je ovde sve toliko drugacije od onoga sto poznajem i na sta sam navikao. Ili je zato sto mi nedostaju mnogi dragi ljudi, i ceo zivot koji sam imao. Ili mozda to sto nikako da sredim sve stvari ovde, prvenstveno, nikako da pronadjem adekvatan stan, a imam samo jos 3 nedelje fore. Ili me ubija ova hladna klima. Ili se sve skupilo....ne znam. Ali cesto se pitam zadnjih dana, da li je ovo za mene? Sta ce mi sve ovo u zivotu? Da li da se vratim?
A opet, znam da sam se i ranije tako pitao. Znam da sam i ranije prolazio kroz slicno, i prosao uspesno. Izdrzao - nisam odustao. Mada, ipak, nisam prolazio kroz novi pocetak u ovoliko drugacijem svetu.
Najbolje mi je na poslu. Radi se ni puno ni malo (sto se mene tice navikao sam i mnogo vise od ovoga da radim). Ekipa u firmi je super, sto se tice posla, korektni, ljubazni, uvek tu da pomognu ako negde zaskripi. Ali za sada niko ne pokazuje neku spremnost za neko druzenje mimo posla. Mozda je i rano za sve to, mozda dok se jos upoznamo, ko zna, ali ne mogu a da se ne setim slicnih situacija u mojim bivsim firmama: kada god bi dosao neko nov, mi bismo ga toplo docekali, izveli u grad, upoznali sa svim i svacim.....no, ipak je ovo nesto drugacije. Ne znam da li je bolje ili losije, ne mogu jos uvek da ocenim, ali je drugacije.
Prosle su tri nedelje. Resio sam da Nemackoj dam sest meseci fore, da vidim kako cu se nakon sest meseci snaci, a najvaznije, kako cu se osecati. Nakon toga cu odluciti ostajem li ili idem.
A do tada, natrag na potragu za stanom...i nema odustajanja.
The Force will be with me....always.
Ali ovo je drugacije. Ne znam da li su me godine stigle, ili je to zato sto je ovde sve toliko drugacije od onoga sto poznajem i na sta sam navikao. Ili je zato sto mi nedostaju mnogi dragi ljudi, i ceo zivot koji sam imao. Ili mozda to sto nikako da sredim sve stvari ovde, prvenstveno, nikako da pronadjem adekvatan stan, a imam samo jos 3 nedelje fore. Ili me ubija ova hladna klima. Ili se sve skupilo....ne znam. Ali cesto se pitam zadnjih dana, da li je ovo za mene? Sta ce mi sve ovo u zivotu? Da li da se vratim?
A opet, znam da sam se i ranije tako pitao. Znam da sam i ranije prolazio kroz slicno, i prosao uspesno. Izdrzao - nisam odustao. Mada, ipak, nisam prolazio kroz novi pocetak u ovoliko drugacijem svetu.
Najbolje mi je na poslu. Radi se ni puno ni malo (sto se mene tice navikao sam i mnogo vise od ovoga da radim). Ekipa u firmi je super, sto se tice posla, korektni, ljubazni, uvek tu da pomognu ako negde zaskripi. Ali za sada niko ne pokazuje neku spremnost za neko druzenje mimo posla. Mozda je i rano za sve to, mozda dok se jos upoznamo, ko zna, ali ne mogu a da se ne setim slicnih situacija u mojim bivsim firmama: kada god bi dosao neko nov, mi bismo ga toplo docekali, izveli u grad, upoznali sa svim i svacim.....no, ipak je ovo nesto drugacije. Ne znam da li je bolje ili losije, ne mogu jos uvek da ocenim, ali je drugacije.
Prosle su tri nedelje. Resio sam da Nemackoj dam sest meseci fore, da vidim kako cu se nakon sest meseci snaci, a najvaznije, kako cu se osecati. Nakon toga cu odluciti ostajem li ili idem.
A do tada, natrag na potragu za stanom...i nema odustajanja.
The Force will be with me....always.
Subscribe to:
Posts (Atom)