Prva dilema

Mislio sam da cu se radovati novoj drzavi, gradu, ljudima, novom pocetku. Da ce mi sve to novo dati snagu, polet, zelju, da cu opet osetiti onu strast koju sam imao svaki put kada sam se selio i pocinjao nesto novo.
Ali ovo je drugacije. Ne znam da li su me godine stigle, ili je to zato sto je ovde sve toliko drugacije od onoga sto poznajem i na sta sam navikao. Ili je zato sto mi nedostaju mnogi dragi ljudi, i ceo zivot koji sam imao. Ili mozda to sto nikako da sredim sve stvari ovde, prvenstveno, nikako da pronadjem adekvatan stan, a imam samo jos 3 nedelje fore. Ili me ubija ova hladna klima. Ili se sve skupilo....ne znam. Ali cesto se pitam zadnjih dana, da li je ovo za mene? Sta ce mi sve ovo u zivotu? Da li da se vratim?
A opet, znam da sam se i ranije tako pitao. Znam da sam i ranije prolazio kroz slicno, i prosao uspesno. Izdrzao - nisam odustao. Mada, ipak, nisam prolazio kroz novi pocetak u ovoliko drugacijem svetu.
Najbolje mi je na poslu. Radi se ni puno ni malo (sto se mene tice navikao sam i mnogo vise od ovoga da radim). Ekipa u firmi je super, sto se tice posla, korektni, ljubazni, uvek tu da pomognu ako negde zaskripi. Ali za sada niko ne pokazuje neku spremnost za neko druzenje mimo posla. Mozda je i rano za sve to, mozda dok se jos upoznamo, ko zna, ali ne mogu a da se ne setim slicnih situacija u mojim bivsim firmama: kada god bi dosao neko nov, mi bismo ga toplo docekali, izveli u grad, upoznali sa svim i svacim.....no, ipak je ovo nesto drugacije. Ne znam da li je bolje ili losije, ne mogu jos uvek da ocenim, ali je drugacije.
Prosle su tri nedelje. Resio sam da Nemackoj dam sest meseci fore, da vidim kako cu se nakon sest meseci snaci, a najvaznije, kako cu se osecati. Nakon toga cu odluciti ostajem li ili idem.
A do tada, natrag na potragu za stanom...i nema odustajanja.
The Force will be with me....always.