Prvo vece u stanu

Stan je iznajmljen. Mali (za njih je 40 kvadrata malo), namesten, nema sta nema od stvari - sve sto treba. Staro, ali koliko-toliko je funkcionalno.
Ako ste mislili da su Nemci pedantni - zajebali ste se. Oni samo prilicno postuju pravila koja moraju (Zakoni, pravilnici, i slicno), i to samo zato da ne bi placali kazne. Skrti su. A sto se tice pedanterije, triput su strokaviji od nas. Naucio sam u zivotu da skrtost i aljkavost uvek idu zajedno.
Svi stanovi koje sam gledao ovde, bili su strokaviji od onih koje sam gledao u Srbiji. Podstanar sam celog svog zivota, tako da znam odlicno sve podstanarske muke, i razumem se u gledanje stanova.
Dakle, gornja tvrdnja je dokazana u praksi.
Tako da je moje prvo vece u stanu proteklo u ciscenju. Takav mi horoskop. I jos cu morati da cistim.
Osim toga, nije lose, s tim da sam jedva provalio kako radi grejanje i topla voda (sve ide preko nekog gasnog kotla, instaliranog negde kad je moj pradeda rodjen), tako da je moje prvo kupanje u novom stanu bilo smrzavanje. Al, dobro. Sad znam.
Medjutim, taj  pocetni entuzijazam zbog useljenja u stan, ubrzo je zamenjen sa milion misli upucenih svima koji su ostali daleko. Od kojih sam otisao. I onda uzmem da gledam fotke na laptopu i napravim sebi jos gore. Na fotkama toliko i ljudi i stvari, sve sto je bilo moje i deo mene, a sto sad vise nemam, ili je ostalo negde jako daleko. Kako je covek zajebano bice. Kako bi bilo dobro da mozes da samo posmatras unapred, a ne unazad. Al ne mozes. Zajebano je. Onda mozak sam uzme da uporedjuje  sta sam imao i ostavio, a sta imam sad. Zajebano, u p.m. A uvek sam mrzeo i ta poredjenja, i takmicenja, i bilo sta. Ali otrglo se kontroli, sad nema nazad. A nema ni piva ni gitare.
Prvi sam uvek govorio "kakva nostalgija, nema ti to kod mene, pa ja sam jos pre 16 godina otisao od kuce i zivim svoj zivot u belom svetu, snalazim se, selim se tamo-vamo...." i slicne izjave.
Medjutim, shvatio sam sinoc da je nostalgija bolest. Da ne biras da li ce da te zakaci, vec da sama dodje, kad ona hoce, ili kad se kockice sklope. I kao kod svake bolesti, tako i kod ove: ne znas kako je, ako nisi bolovao od nje. Od sada, kada mi neko kaze da ga je uhvatila nostalgija, necu vise da u sebi govorim "ma daj, kakva nostalgija, takvo nesto ne postoji, to je samo slabost". Necu vise da se podsmevam. Priznajem, pogresio sam. Sad znam da postoji, znam kako je zajebana i kako moze lako da te slomi. Respect za nostalgiju.
I tako, utonuh nekako u san, prodje prva noc, i dodje prvo jutro. Ustajanje, jutarnje aktivnosti, pa na arbajtovanje.
Sunce greje, nema vetra. Mirno je. Prvo jutro je mnogo lepse od prve veceri. Jos nema osmeha, ali dan je vec postao duzi, tako da ima vremena.