Kada sam stigao ovde, posle samo dva-tri dana, mnogi ljudi iz domovine su poceli da me pitaju "Kako ti je tu? Kako si se snasao? Kako se tu zivi? Kako je na poslu, kako ovo, kako ono....".
Prvih par nedelja, ne par dana, ne znam gde mi je dupe gde mi je glava, koliko je sati, koji je dan, koji je mesec. I niko ko ovako dodje ovde, ne zna. Zato bez takvih pitanja, jer takva pitanja su samo so na ranu.
Prvi period je borba za vazduh. Taj period je razlicit od osobe do osobe, ali minimum ce trajati dva-tri meseca. Zato, manite se takvih pitanja. Najbolje sto mozete da uradite je da pokusate da nas nasmejete, da pricate sa nama kao da nismo otisli, da se sprdate, zezate, i podizete nas. To nam treba.
Kada se izborimo za vazduh, i kada pocnemo da plivamo, onda je vec drugacije. Ali cak i tada, prerano je da damo odgovore na neka pitanja.
Ne mogu reci kako je u Nemackoj dok ne zivim ovde bar godinu dana, dok ne vidim kakvo je i leto i zima i prolece i jesen.
Ne mogu reci da li je u ovoj firmi bolje nego u prethodnoj ako ne prodje bar sest meseci do godinu dana. Jer i sa firmom treba proci sve godisnje dogodovstine, pa onda napraviti rezime.
Ne mogu da uporedjujem drustveni zivot (naravno da je u pocetku katastrofalan) ovde i u domovini, gde sam odrastao i poznajem oko 5000 ljudi. Ne pitajte nas takva glupa pitanja.
Ne trazite od nas da cesto dolazimo. Daleko je. Treba vremena, dosta slobodnih dana, godisnji odmor da se uzme. A ovde pocinjemo ponovo iz pocetka, novi smo, gusteri u firmi, i treba da se pokazemo. Probni rad je od 3-6 meseci, tako da necemo u tom periodu mnogo lelemudati nego cemo gledati da izgradimo neku stabilnu poziciju u firmi. Dakle nema dolaska. Ako zelite da nas vidite, izvolite, dodjite, dobrodosli ste.
Ne postavljajte glupa pitanja i suzdrzite se glupih komentara u vezi kesh-a. Vecina ljudi koje poznajem a da su otisli, nisu otisli zbog para, vec zato sto nisu u Srbiji imali nikakvu nadu za buducnost. Otisli su jer im je unisteno ljudsko dostojanstvo. A ovde smo dosli sa svim sto smo uspeli da ustedimo, i prvih par meseci, dok se plate ne ustale, potrosicemo svu ustedjevinu, i mozda cak i traziti nesto na zajam. Jer svaki novi pocetak je skup, treba puno jebenog kesh-a. A dok se to ne vrati, ne ustali, opet je potrebno bar sest meseci da prodje, da se primi jedno sest plata (minimum) da bi se svelo stanje na pozitivnu nulu. Dakle, nismo bogati gastarbajteri - prvih par meseci smo sirotinja, malo bolji od izbeglica koji su ostali bez icega.
Potrebno je vreme, i to ne bas kratko vreme da bismo stali na noge i poceli da zivimo. Za to vreme, nikome nije teze nego nama.
Zato, ako nas volite i zelite da nas podrzite na ovom nasem putu, onda nam budite pravi prijatelji, ne pitajte nas pitanja na koja vec znate odgovor, vec budite uz nas sa osmehom, dobrom zajebancijom, i ako ikako mozete, dodjite nam u posetu, jer to je ono sto nam najvise ovde nedostaje: vi, dragi ljudi, vase prisustvo nam najvise fali.
