Dok idem ujutru na posao, gledam matore Nemice i Nemce. Dogurali su do penzije, zivi, zdravi, u dobroj formi, na licima im sreca, dok prolaze bajsevima preko mosta, dok planiraju bezbrizno kako da provedu dan, dok setaju ili piju jutarnju kafu u poslasticarnici kod Franka.
Neke srecem po ko zna koji put, i javljaju mi se vec sa ljubaznim izrazom na licu i njihovim "Moin".
Kao dobre komsije iz sela.
A onda se setim prosecnog srpskog penzionera: srecan je ako ne mora da ceprka po kontejnerima, ili da provodi dane po raznim domovima zdravlja boreci se da nekako sebi produzi tu agoniju od zivota.
Pa se setim moje pokojne majke i njenih 13.000 dinara penzije zaradjene nakon 38 godina postenog i teskog rada. A da ne pominjem paralelnu brigu i borbu oko podizanja troje dece i cuvanja polu-ludog muza, po mnogim epitetima slicnom Hose-Arkadiu-Buendiji.
I pobesnim. Pozelim krv. Pozelim da neko plati za to!
Zasto je tako? Zasto smo dozvolili da nas gaze?
Da nam ubijaju dostojanstvo?
Do koje mere ce ovo ici?
Ko je kriv?
Kome cu sada da se napijem krvi?
A onda shvatim da je 1.800.000 ljudi, ili jedna cetvrtina odraslih u Srbiji, prodala svoje ljudsko dostojanstvo za sendvic.
Onda shvatim koliko je problem, zapravo, veliki i neresiv.
Nisam pesimista - realista sam.
Borio sam se koliko sam mogao. Cak sam i lagao sebe.
Ali vise necu, ne mogu da zivim zivot u lazi.
Zato sam otisao. Jer ne zelim da tako docekam starost. Jer ne zelim da moja deca (ako ih ikada budem imao posto mi je zivot u Srbiji skoro ubio zelju za tim) prolaze sto sam ja prolazio, da gledaju nesrecne roditelje i odrastaju u sredini gde svakog trenutka moze da izbije neki rat. Ili jos gore.
Ne zelim da postanu kao ja, i da srecu shvataju kao neko cudno stanje, i da misle "mora da nesto nije u redu, cim sam srecan i ide mi dobro". Da ne mogu nikada da se opuste i uzivaju u zivotu bez sumnje u umu i grca na licu.
Zelim da sreca i radost budu prirodna stanja, a da tama bude povremena. A ne obrnuto!
Zelim samo mir i ljubav.
No comments:
Post a Comment