Ovih dana je drugačije. Dobijam inspiraciju da pišem, imam i potrebu...ali reči ne idu. Ide nešto drugo, nešto, po meni, mnogo snažnije od reči.
Muzika.
Samo što ne umem da pišem muziku. Ne umem ni reči. Siromašno je moje pisanje kada ga uporedim sa pravim piscima, sa pravim tekstovima. Slabo je i moje izvođenje muzike na nekom instrumentu, tek sam začeprkao najelementarnije na nekoliko njih. I kada god bih pokušao da interpretiram muziku koju imam u glavi, osetio bih bes zbog nemoći u rukama. Jer ruke nisu dovoljno uvežbane da mogu ono što je u glavi preneti na instrument i stvoriti muziku.
Posao kojim se bavim, od kojeg zarađujem za život, mogao bi se opisati kao kreativno rešavanje problema u virtuelnom svetu. Zahteva određenu moć apstrakcije, solidno poznavanje materije, i prilično iskustva. Dakle kreativan je. Često i jako zanimljiv. I ne žalim se ni najmanje.
Ali nije ni deseti deo kreativan kao pisanje muzike. Ljudi tvrde da slika govori hiljadu reči. A ja tvrdim da se muzika sastoji iz hiljadu slika. Jer i to malo što interpretiram i pokušavam da kreiram, nastaje kao direktan prenos gomile slika koje se javljaju u mojoj glavi koje se putem nekog čudnog biološkog algoritma pretvaraju u niz nervnih impulsa koji motoričkim nervima pokreću prste koji na dirkama ili žicama igraju svoj ples i stvaraju magiju. (zbog ovoliko dugacke recenice bih dobio keca iz srpskog)
Jer muzika upravo i jeste dokaz da magija postoji.
Međutim, ne ide mi baš ta magija. Nisu ruke uvežbane. Kada krene taj nervni impuls, mišići jednostavno odbijaju poslušnost. Nisam dovoljno vežbao.
Ali možda je tako i bolje. Da ta muzika ostane samo moja. Da je sebično sačuvam. Jer ako je i vi budete čuli, magija će nestati.
Umesto toga, uživajte malo u magiji koju ovaj genije već više od 25 godina uspešno deli sa celim svetom.
I tako je još jedan dan prošap uz divnu muziku i puno lepih sećanja. Skoro pet punih meseci kako sam ovde. Ne nedostaje mi Srbija. Nedostaju mi neki dobri ljudi.
Mislim na vas.
No comments:
Post a Comment