Sa druge strane, nisam ni previše vremena proveo u domovini. Od tri nedelje odmora, jedva da sam nedelju dana sastavio u Srbiji. Ali i tih nedelju dana su ostavili jak utisak na mene, a pošto se direktno tiču tematike kojom se bavi ovaj blog, pokušaću da ih predstavim u svom matematičko-prozaičnom stilu, kroz prosto nabrajanje. Nabrojaću stvari koje su ostavile utisak, ne u cilju da upoređujem, i da blatim sada po domovini kako smo ovakvi i onakvi, kako je na zapadu to bolje, i tako dalje. Cilj je drugi: da iskažem svoj lični osećaj, jer iz priče sa ljudima koji su u situaciji kao i ja, vrlo slično su svi doživeli svoj prvi gastarbajterski godišnji.
1. Razlika u klimi. Ogromna. Udješ u avion u košulji i jakni, i posle dva sata izađeš u Beogradu i šlogiraš se od vrućine.
2. Čistoća: oduvek bi mi, kada god bih se vratio sa nekog puta iz inostranstva, prvo upala u oči prljavština na ulicama, na putu, pored puta...a sada mi pored toga, najviše smeta prljav vazduh. Bukvalno osećam miris i ukus nečega u vazduhu. Jebiga, ipak su te ekološke mere koje se sprovode na zapadu, donele nešto.
3. Opšte stanje u zemlji: mnogo gore nego kada sam otišao. Sam podatak da se sada u ambasadi čeka dva i po puta duže za zakazivanje termina za predaju zahteva za vizu, dovoljan je da shvatimo da je egzodus u toku. Treća velika seoba. Vešto zataškana, kao i sve drugo. Na licima ljudi je još veće beznađe i očaj. Lekari sa prosekom preko 9, volontiraju u domovima zdravlja besplatno, a beru maline da bi imali leba da jedu, i kažu mi kako bi bili srećni da bar primaju 15.000 din mesečno. Da ne nabrajam ostalo, ovo je više nego dovoljno.
4. Porodica i prijatelji: porodicu ne biramo, prijatelje biramo. Kod mene je izmešano, neko iz porodice valja, neko ne, a tako je i među prijateljima. Mnogi su me gledali nekako drugačije, oseti se to. Kao da očekuju sada nešto od mene. A ne možeš ljudima objasniti da nisi otišao da se obogatiš, već da normalno živiš, kao i da je avionski prtljag prilično ograničen i da ne možeš zaraditi za 30 kilograma čokolade, kosilicu, motokultivator i novog mercedesa za samo 4 meseca arbajtovanja (na stranu što me materijalističke gluposti uopšte ne interesuju). Ali dobro, to mi je još i najmanje smetalo. Srećom, tu su uvek oni pravi ljudi koji me najbolje poznaju i kapiraju šta i kako, kojima ne treba dva puta pričati (ponekad ne treba ni jednom - ljudi znaju).
5. Malo vremena: koliko god dana da uzmete, uvek je malo vremena da se vidite sa svim dragim ljudima. Tako da mnogima nisam stigao da se javim, i žao mi je jako ali opet se nadam da će nam se putevi ukrstiti uskoro i da ćemo se družiti.
6. Novosadski kej: mesto kakvo nisam nigde video. Oduvek sam ga cenio, provodio predivne trenutke na njemu, kako u društvu tako i sam. Ali sada ga cenim još više. Čuvajte to mesto, jer na svetu ne postoji još jedno takvo.
7. Povratak: izlazim iz aviona, i vadim iz ranca duks i jaknu. U Beogradu me je ispratilo 33, a u Nemačkoj dočekalo 14 stepeni. Posle par sati klackanja u vozu, stizem nazad u svoj novi grad. Lep je. Isti kao što sam ostavio. I kao da sam juče otišao. Žurim da kupim namirnice jer sutra (u nedelju) ne radi ništa od radnji (čuva država radnike, kako im privatnici ne bi uzeli dušu). Za razliku od prethodnih dolazaka kada bih odmah osetio samoću, sada je ne osećam. Promenilo se nešto, verovatno ja. Shvatam da sam se navikao, da sam prihvatio ovo novo mesto, ljude, običaje. Za nepuniih 5 meseci sam se asimilirao.
Otvaram pivo, da se osvežim malo, pa da čupam korov iz dvorišta. Možda čak budem gledao i fudbal. U gradu je sajam keramike, a neka žena svira The Hang - instrument koji sam prvi put čuo i video na ovom odmoru.
Grčka me je ispratila sa tim zvukom, a Nemačka dočekala. U slučajnost ne verujem još od 1982. godine.
Biće ovo lep vikend.
No comments:
Post a Comment