Sada, konacno, pocinju redovni dani, redovan neki zivot. Zivot u kome ne moram da skoro svaki dan trcim u neku instituciju da nesto resavam, da strepim da li cu pronaci stan na vreme, da se nerviram sto nemam komunikaciju sa prijateljima, itd. Sada je sve postavljeno, i tocak se vrti. Uslovi su se stvorili da se podvuce jedna mala crta, i iznesu neka opsta zapazanja.
1. Puno slobodnog vremena. Radno vreme od ponedeljka do cetvrtka je po 8:45h a petkom 5h, plus imam ponedeljkom i cetvrtkom casove nemackog u firmi pa ostanem duze na poslu. Uprkos tome, imam jako puno slobonog vremena, pogotovo kad dodje vikend, koji u mom slucaju pocinje vec u petak u 12:30. Zakljucio sam da mnogo tome doprinosi i to sto se vec sada ovde smrkava tek oko pola devet. Kazu da se leti vidi i do 23h, sto znaci, kad dodjes s posla oko 17:15, imas jos skoro sest sati dana. Predivno, jedva cekam leto.
I jos nesto sto je jako bitno: od kada se zavrsi radni dan, pa do sledeceg radnog dana, ni ne pomislim na posao, sto u Srbiji nikad nije bio slucaj. Pocinjem da osecam veliko rasterecenje sto se posla tice. A vremena imam toliko, da vec pocinjem da smisljam sebi neki hobi :)
2. Cist vazduh. Da li zbog blizine mora (oko 30km) ili zbog toga sto njihove ekoloske mere daju rezultat, vazduh je neverovatno cist i prijatan za disanje. Kao kada ste kod nas na nekom planinskom selu. Pogotovo me odusevljava jutarnja svezina. Posto mi je posao blizu stana, uvek idem peske i ta setnja mi tako prija, prosto uzivam. Cak i kada pada kisa, nije kao kod nas - nekako je manje mokra. Manje pokisnes. Juce je padala, setao sam po kisi bez kapuljace i kisobrana, i vrlo malo pokisao. Zanimljivo i novo za mene. Evo i jedne slike, ufotkano ujutru, dok sam isao na posao:
3. Troskovi zivota. Utisak koji sam stekao ovde je da se drzava pobrinula da niko ne bude gladan i da ne bude prljav. Cene osnovnih namirnica su veoma povoljne. Neke su iste kao u Srbiji, velika vecina je jeftinija, a retko sta je skuplje. Mislim da sam primetio da je samo skuplje sirovo meso, ali i to nije puno. Medjutim, ovde je meso zaista mesnatije. Ne umem da objasnim to, ali je zaista tako. Mnogo mesnatiji ukus, tako da vredi sve te pare. A sto se tice higijene, cene su ovde, u proseku, oko 30% manje. Naravno, ako hocete da jedete neku fensi hranu, i da se tripujete sa nekim "bio-organic" glupostima, da koristite neke ultra-fensi marke za kozmetiku, cene su iste kao i kod nas. Mada, moj fensi sampon za kosu, protiv opadanja i peruti, je ovde duplo jeftiniji. Medjutim normalna hrana i normalna hemija su prilicno jeftine. Sto se tice garderobe, nema neke velike razlike u prodavnicama, ali ono sto je jako dobro je sto je ovde kupovina preko interneta mnogo dobro uredjena. Postoje sajtovi koji uporedjuju cene za robu koju trazite, i nadju vam gde je najjeftinije. Kako ja radim? Svide mi se cipele, odem u radnju i probam ih, vidim koji mi broj odgovara, i narucim preko net-a. Bude oko 20-50% jeftinije nego u radnji. Tako da, uz malo snalazenja, mozete odlicnu garderobu i obucu kupiti po super cenama.
Sto se tice izlazaka, kafe u kaficu, cena u restoranima, i slicno, to vec ne spada u osnovne potrebstine, i cene su kao u Beogradu. Skuplje je nego, recimo, u manjim mestima u Srbiji, ali je isto kao u prestonici. Sto se tice usluga, frizer je dosta skuplji - ovde je cena muskog frizera 18 evra. Puno vise nego prosecnih 300 din u Srbiji. A sto se tice cena goriva, dizel je trenutno 98 centi, a benzin 1.22, s tim da cene variraju, cesto se menjaju po par centi gore-dole, i razlicite su na svakoj pumpi. A o kvalitetu necu ni da govorim - auto trosi 15% manje. Dakle, elementarne zivotne potrebstine su jeftinije. Luksuz je malo skuplji.
4. Socijalni zivot. Kada sam kretao ovamo, mnogi su mi pricali kako ovde nema takvog druzenja kao kod nas. Iskreno, moj utisak nije takav. Iako trenutno kuburim prilicno sa socijalnim zivotom, shvatio sam da je to tako samo zato sto jos uvek nisam jezik dovoljno savladao da mogu da opusteno komuniciram sa ljudima. Dzaba moja komunikativnost ako ne umem da kazem to sto mislim. I nisu ljudi hladni kao sto se cini, tj. kao sto su mi pricali. Realniji su, prizemniji, manje se zanose nego mi. Ali, generalno, OK su, nisu nedruzeljubivi. Naravno, za nepuna dva meseca i ne mogu vise da ocekujem od ovoga, pogotovo sto tek sada pocinjem da zivim nekim redovnim tempom. Zakljucak - socijalni zivot zavisi najvise od nas samih. Kao i svuda - da bi primio, moras da se otvoris (bez ikakvih perverznih aluzija:)).
I na kraju, neki opsti utisak: Lepo je. Ima potencijala da bude jos bolje. Treba dati sansu i probati, i dati minimum sest meseci da se izvede neki konkretan zakljucak u vezi ostajanja ovde, ili vracanja. U pocetku ce skoro svako pozeleti da se vrati, jer je pocetni period jako tezak, pun raznoraznih cimanja i neizvesnosti. Ali, kada se to zavrsi, sve sredi i postavi, kada stvari krenu redovnim tokom, prica dobija potpuno drugacije svetlo. Zato ne odustajte. Sacekajte da prodje sest meseci. Budite ovde tih jebenih sest meseci i pokusajte. I dajte podrsku onima koje poznajete a koji su se uputili na ovakav put - meni je ta podrska od dragih ljudi puno znacila. Ako niste na terenu, budite vasim prijateljima podrska sa tribina - budite taj dvanaesti igrac, jer on je cesto presudan za pobedu.
Pruži...i dohvatićeš.
ReplyDelete