Igra je počela.
Sada treba javiti bliskim ljudima da je odluka donešena. Kada kažem bliskim ljudima, naravno, mislim na porodicu i prijatelje. Takođe treba javiti i dati otkaz u trenutnoj firmi.
Imam tu sreću da imam puno bliskih ljudi. Ali sama pomisao otići daleko od svih njih, unela je takav nemir u meni, da to ne može rečima da se opiše. Možda bi neki dobar soundtrack to bolje opisao (kažu da slika govori hiljadu reči, ali mislim da muzika govori milion).
I krenuo sam da im javljam za tu odluku. I reakcije su bile iste: bili su i srećni i tužni. Osećanja su u takvim situacijama uvek snažna i izmešana. I kako bih kome rekao, tako bih ponovo sve isto proživljavao. Vrlo emotivno i zajebano. Potezalo se za domaćom šljivom često tih dana. Nazdravljalo se, pale su neke suze...tako to ide.
No, otreznismo se, i vreme je da se malo uključimo u realnost i organizaciju. Treba pripremiti papire. A šta od papira treba?
Pa ovako: moja situacija je takva da ću aplicirati za blue-card. Blue card je radna i boravišna dozvola za građane van EU koji ispunjavaju sledeće uslove:
1. imaju završenu visoku stručnu spremu
2. imaju ponudu za posao (potpisan ugovor o radu) za platu koja je veća od određenog iznosa.
Vise info o plavoj karti ovde: https://www.apply.eu/BlueCard/
Elem, pošto sam ispunio uslove, ostalo je da počnem da pripremam papire da apliciram.
Prijatelji koji su nedavno išli sličnim putem, dali su mi broj telefona jedne agencije iz Beograda, koja dosta pomaže oko pripreme dokumentacije. Da skratim priču, ono što je meni trebalo, je sledeće:
- diploma: original na uvid, i prevod diplome overen od strane sudskog tumača (za nemački jezik)
- ugovor o radu - original, poželjno da bude na nemačkom jeziku.
- pasoš koji je validan još najmanje godinu dana.
- 60 evra se plaća u konzulatu Nemačke, na licu mesta prilikom predaje zahteva.
- gomila nekih papira i fotografije (to su mi sve pripremili u toj agenciji za korktnu nadoknadu. Takođe, agencija mi je i zakazala termin za predaju dokumenata za vizu).
U praksi, to sam izveo ovako: pripremio prevod diplome, firma koja mi je ponudila posao je poslala ugovor (brzom poštom, ugovor na nemačkom jeziku), i sa tim i sa pasošem sam otišao u Bgd kada mi je bilo zakazano (23. decembra). Rano, u 7 ujutru, bio sam u toj agenciji (koja je smeštena preko puta konzulata gde se predaje zahtev). Veoma ljubazna gospođa iz te agencije mi je pripremila sve neophodno, i otišao sam u konzulat i bukvalno za 10 minuta predao papire. Tamo su mi uzeli otiske prstiju, platio sam tih 60 evra, i rekli su mi da će mi javiti na mail i na telefon kada stigne viza. Čeka se od 2 nedelje do 2 meseca, kažu da nema pravila. Ali kažu i da, za ovu vrstu vize, se uvek čeka malo manje.
Da pojasnim još malo proceduru za Nemačku: ja sam sada podneo zahtev za vizu sa kojom ću imati pravo da zasnujem radni odnos, i da kada zasnujem radni odnos (kada stignem tamo) i sa tom vizom, apliciraću (u Nemačkoj) za plavu kartu.
I sada, čekam.
U međuvremenu, teku i druge vrste priprema....dao sam otkaz u firmi, gde sam bio oduševljen reakcijom direktora koji mi je dao punu podršku, i koji je rekao da ukoliko poželim da se vratim, da mogu da računam na radno mesto u firmi. Hvala čoveku - retki su takvi ljudi danas. Ostajem u firmi do 31. januara.
Dao sam otkaz u stanu gde stanujem, takođe, od 31. januara.
Prodao sam auto. Prodao sam gitaru. Prodajem i bajs. U suštini, pakujem svoj dosadašnji život, u 2 kofera.
Gomilu stvari, sav višak koji ne može stati u ta dva kofera, poklanjam znanim i neznanim ljudima. Uglavnom se trudim da poklonim ono što treba onome kome treba. Sebi ostavljam samo minimum potrebne garderobe, tri knjige i par sitnica.
I tako, pripreme idu, neka mala nervoza se uvlači pod kožu....valjda je to normalno. Verovatno se svako u ovakvoj situaciji slično oseća. Izmešana osećanja, s jedne strane mi je žao zbog bliskih ljudi, sa druge strane me hvata i euforija i adrenalin od susreta sa nepoznatim....luda kombinacija :) To nas, valjda, čini ljudima, takva izmešana osećanja, a ne ona čista.
Trinaesti je januar, na Trgu u Novom Sadu je već počela ludnica, a mene sprskonovogodišnja euforija ne dotiče ni najmanje. Nedavno sam došao iz rodnog kraja i doneo dobre domaće rakije i slanine. Hvala mom velikom bratu na svemu. Pozvaću društvo na degustaciju.
Živeli.
Sada treba javiti bliskim ljudima da je odluka donešena. Kada kažem bliskim ljudima, naravno, mislim na porodicu i prijatelje. Takođe treba javiti i dati otkaz u trenutnoj firmi.
Imam tu sreću da imam puno bliskih ljudi. Ali sama pomisao otići daleko od svih njih, unela je takav nemir u meni, da to ne može rečima da se opiše. Možda bi neki dobar soundtrack to bolje opisao (kažu da slika govori hiljadu reči, ali mislim da muzika govori milion).
I krenuo sam da im javljam za tu odluku. I reakcije su bile iste: bili su i srećni i tužni. Osećanja su u takvim situacijama uvek snažna i izmešana. I kako bih kome rekao, tako bih ponovo sve isto proživljavao. Vrlo emotivno i zajebano. Potezalo se za domaćom šljivom često tih dana. Nazdravljalo se, pale su neke suze...tako to ide.
No, otreznismo se, i vreme je da se malo uključimo u realnost i organizaciju. Treba pripremiti papire. A šta od papira treba?
Pa ovako: moja situacija je takva da ću aplicirati za blue-card. Blue card je radna i boravišna dozvola za građane van EU koji ispunjavaju sledeće uslove:
1. imaju završenu visoku stručnu spremu
2. imaju ponudu za posao (potpisan ugovor o radu) za platu koja je veća od određenog iznosa.
Vise info o plavoj karti ovde: https://www.apply.eu/BlueCard/
Elem, pošto sam ispunio uslove, ostalo je da počnem da pripremam papire da apliciram.
Prijatelji koji su nedavno išli sličnim putem, dali su mi broj telefona jedne agencije iz Beograda, koja dosta pomaže oko pripreme dokumentacije. Da skratim priču, ono što je meni trebalo, je sledeće:
- diploma: original na uvid, i prevod diplome overen od strane sudskog tumača (za nemački jezik)
- ugovor o radu - original, poželjno da bude na nemačkom jeziku.
- pasoš koji je validan još najmanje godinu dana.
- 60 evra se plaća u konzulatu Nemačke, na licu mesta prilikom predaje zahteva.
- gomila nekih papira i fotografije (to su mi sve pripremili u toj agenciji za korktnu nadoknadu. Takođe, agencija mi je i zakazala termin za predaju dokumenata za vizu).
U praksi, to sam izveo ovako: pripremio prevod diplome, firma koja mi je ponudila posao je poslala ugovor (brzom poštom, ugovor na nemačkom jeziku), i sa tim i sa pasošem sam otišao u Bgd kada mi je bilo zakazano (23. decembra). Rano, u 7 ujutru, bio sam u toj agenciji (koja je smeštena preko puta konzulata gde se predaje zahtev). Veoma ljubazna gospođa iz te agencije mi je pripremila sve neophodno, i otišao sam u konzulat i bukvalno za 10 minuta predao papire. Tamo su mi uzeli otiske prstiju, platio sam tih 60 evra, i rekli su mi da će mi javiti na mail i na telefon kada stigne viza. Čeka se od 2 nedelje do 2 meseca, kažu da nema pravila. Ali kažu i da, za ovu vrstu vize, se uvek čeka malo manje.
Da pojasnim još malo proceduru za Nemačku: ja sam sada podneo zahtev za vizu sa kojom ću imati pravo da zasnujem radni odnos, i da kada zasnujem radni odnos (kada stignem tamo) i sa tom vizom, apliciraću (u Nemačkoj) za plavu kartu.
I sada, čekam.
U međuvremenu, teku i druge vrste priprema....dao sam otkaz u firmi, gde sam bio oduševljen reakcijom direktora koji mi je dao punu podršku, i koji je rekao da ukoliko poželim da se vratim, da mogu da računam na radno mesto u firmi. Hvala čoveku - retki su takvi ljudi danas. Ostajem u firmi do 31. januara.
Dao sam otkaz u stanu gde stanujem, takođe, od 31. januara.
Prodao sam auto. Prodao sam gitaru. Prodajem i bajs. U suštini, pakujem svoj dosadašnji život, u 2 kofera.
Gomilu stvari, sav višak koji ne može stati u ta dva kofera, poklanjam znanim i neznanim ljudima. Uglavnom se trudim da poklonim ono što treba onome kome treba. Sebi ostavljam samo minimum potrebne garderobe, tri knjige i par sitnica.
I tako, pripreme idu, neka mala nervoza se uvlači pod kožu....valjda je to normalno. Verovatno se svako u ovakvoj situaciji slično oseća. Izmešana osećanja, s jedne strane mi je žao zbog bliskih ljudi, sa druge strane me hvata i euforija i adrenalin od susreta sa nepoznatim....luda kombinacija :) To nas, valjda, čini ljudima, takva izmešana osećanja, a ne ona čista.
Trinaesti je januar, na Trgu u Novom Sadu je već počela ludnica, a mene sprskonovogodišnja euforija ne dotiče ni najmanje. Nedavno sam došao iz rodnog kraja i doneo dobre domaće rakije i slanine. Hvala mom velikom bratu na svemu. Pozvaću društvo na degustaciju.
Živeli.
No comments:
Post a Comment