Život je čudo. U to sam se bezbroj puta uverio. Ali kako namešta neke situacije sa nekim ljudima i događajima, u tačno određeno vreme, natera te da pomisliš da se mi ne pitamo ni za šta, da smo samo igračke u rukama svemoćnog svemira.
Ponekad mi odgovara taj osećaj, i onda se tripujem da me svemir čuva, da sam ja njegovo dete, da sve te igre i situacije koje mi namešta, da su za moje dobro.
A onda proradi naučnik u meni, i izvedem zaključak kako je to verovatno logična posledica uzroka - koraka koji sam napravio. Da je to neki zakon fizike, samo još uvek nama dalek kao pećinskom čoveku opšta teorija relativnosti.
A onda proradi onaj sujetni 'ja-pa-ja' koji uvek drži stvari pod kontrolom. Ja kontrolišem svoju sudbinu, ne ona mene.
I setim se pitanja jednog kolege iz bivše firme: "Kako su ovih tvojih 15 prijatelja?" Kojih 15, pa ja ih samo poznajem trojicu: dr Dzekil, mr. Hide i Ja.
Onda počinjem da razmišljam o svom Legacy-u. O tom svom nasleđu (ne nasledstvu - od mog darežljivog tate sam nasledio samo parodontopatiju i neke mnogo zajebane gene). To nasleđe je sve ono što smo pokupili, što rođenjem, što životom, do ove, trenutne tačke u kojoj se nalazimo.
Moje nasleđe je zajebano, kao i ti geni koje nosim. Nisu dobri. Ne toliko za mene, koliko za ljude oko mene, i to za bliske ljude. Sto ste blizi sa mnom, morate vise da se pazite. Ne mislim da vas povredim, al jebiga, skoro uvek ispadne tako. Neko mi bacio neku kletvu (sad sam jos i sujeveran).
Tu su još i razni kompleksi, nastali odrastanjem u veoma nesavršenom okruženju (ala sam se blago i fino izrazio).
I pravim plan kako da se tamo, kada odem, rešim tog Legacy-a. I ne ide mi najbolje. Nemam plan.
A i kasno je, vreme da se spava. Nastaviću sutra da razmišljam o tome.
Uspavljujem se uz malo lepe domaće alternative.
Dok ne stigne viza......
No comments:
Post a Comment