Bilo je teško, ali je bilo i izuzetno lako.
Već više od deset godina gledam jako bliske ljude kako odlaze. Ispraćam ih. Neke nisam video nikada više nakon pozdrava na autobuskoj stanici ili aerodromu. Neke sam video puno puta. Kod nekih sam, u inostranstvu, i bio u poseti.
Za sve njih mogu reći jedno: gde god da su otišli srećniji su nego što su bili ovde.
Nihovi razlozi su uglavnom bili ili materijalni (novac), ili očaj (uništeno dostojanstvo, nada u budućnost, razočaranost u sistem, državu, ljude....). Jednom prijatelju je bio kap u prepunoj čaši što mu je direktor jednog novosadskog vrtića tražio pozamašnu lovu da mu upiše dete u vrtić. Razloga je puno. Koliko ljudi - toliko razloga.
Međutim, kod mene je situacija drugačija. Nemam ženu (nisam uspeo da održim brak sa jednom divnom osobom), nemam decu, imam 34 godine, solidan posao, solidnu platu za naše uslove (sa kojom bez problema plaćam stan, račune, i sve što mi treba). Mnogima je to neverovatno, ali istim kvalitetom života živim i sa 500 dinara u džepu i sa 50.000. Novac smatram nužnim zlom i trudim se da ne zaradim više nego što mi je potrebno. Jer ako ja imam više, onda neko drugi ima manje. I ako bismo svi na planeti tako razmišljali, svi bi imali dovoljno, a svet bi bio mnogo lepše mesto.
U društvo i državu sam se hiljadu puta razočarao. Bivao sam i ogorčen do suza. I doživeo sam nepravdu na svojoj koži od državih institucija, i gledao nepravdu milion puta (kao i svi mi ovde). Ali sve je to, nekako, za ovih deset godina koliko radim ovde, se utopilo u neku oguglalost. I to me plaši, jer nije dobro oguglati. Kada oguglamo, postajemo roboti, sluge sistema koji ne valja. Baš ne valja.
I tako, prijatelji su odlazili, one koje sam viđao su se promenili, srećniji su, smireniji....kažu, žive živote gotovo bez ikakvog stresa. Najstresnije im je ono što pogledaju na RTS SAT televiziji i što pročitaju online u Blicu. Srećom, TV ne gledam već 15 godina, a novine ne čitam već godinu dana. I lepše je, mnogo lepše.
I tako, ponekad bih, ni ogorčen ni veseo, vođen nekim instiktom, kliktao i guglao razne sajtove za posao u Nemačkoj, u mojoj struci (IT). Nemačku sam odabrao jer sam puno puta putovao, imam prijatelje tamo, i sviđa mi se sistem - sređeno je prilično, a opet omladina pije pivo kao i u katoličkoj porti u NS-u. Nije sterilno kao u Švajcarskoj. Plus, geografski položaj je OK, nekako je na sredini Evrope, par sati avionom i stigneš gde hoćeš. Ili bar to meni tako izgleda.
I, naletim na jedan oglas, zanimljiv, odgovara mom znanju i iskustvu i kliknem. Pošaljem neki CV, koji već godinu dana nije editovan. Traži se samo engleski, ne traže znanje nemačkog. Plata po dogovoru. Grad mali, 30.000 stanovnika, na severozapadu, blizu mora i granice sa Holandijom. Rekoh, sto da ne. Hajde da probam, pa sudbina neka odluči ostalo.
I pozvaše oni mene. Zazvoni telefon sa +49.... brojem, i javim se ja. Zakažu mi telefonski intervju za određeni datum, u novembru 2015. U međuvremenu, stupim u kontakt sa čovekom iz Srbije koji radi baš u toj firmi, koji je otišao pre godinu dana, koji mi je veoma opširno preneo svoje iskustvo, i dao par jako dobrih insiderskih informacija. Taj čovek je i šerovao taj oglas i raširio ga po Srbiji, pa je upravo zahvaljujući njemu taj oglas i stigao do mojih očiju. Sta da kazem, nego jedno veliko hvala.
I kako su prolazili dani do intervjua, svi oni razlozi za i protiv su se motali po glavi. Na kraju sam bio toliko zbunjen da ni pola litra rakije nije moglo da razbistri stanje u glavi. Ali sam odlučio - zezaću se, biću na intervjuu iskren i opušten, neću se pripremati, pričaću kao da sam na kafici u gradu sa nekim. Pa neka malo i svemir umeša prste.
I tako i bi. I prođe taj intervju, koji je trajao oko 45 minuta, gde smo se više smejali i pričali o opštim stvarima nego o poslu :)
I nakon svega par dana, stiže mail - ponuda za posao! Veoma pristojna ponuda. Sa platom koja definitivno ne odgovara onome što ste čuli i čemu bi se mnog nadati od tog bogatog zapada, ali za mene samog, za početak, sasvim dovoljna. Jer, napominjem, novac mi nije motiv odlaska.
Kada sam otvorio mail i pročitao ponudu, znao sam da je to to. Znao sam da ću pristati, i odmah me je preplavila takva bujica osećanja. Tako je sve bilo izmešano i snažno da sada, dva meseca nakon toga, osećam odjek toga što sam u tom trenutku osetio.
I sreću i tugu. U ogromnoj količini. Istovremeno.
Pristao sam. Igra je počela.
Već više od deset godina gledam jako bliske ljude kako odlaze. Ispraćam ih. Neke nisam video nikada više nakon pozdrava na autobuskoj stanici ili aerodromu. Neke sam video puno puta. Kod nekih sam, u inostranstvu, i bio u poseti.
Za sve njih mogu reći jedno: gde god da su otišli srećniji su nego što su bili ovde.
Nihovi razlozi su uglavnom bili ili materijalni (novac), ili očaj (uništeno dostojanstvo, nada u budućnost, razočaranost u sistem, državu, ljude....). Jednom prijatelju je bio kap u prepunoj čaši što mu je direktor jednog novosadskog vrtića tražio pozamašnu lovu da mu upiše dete u vrtić. Razloga je puno. Koliko ljudi - toliko razloga.
Međutim, kod mene je situacija drugačija. Nemam ženu (nisam uspeo da održim brak sa jednom divnom osobom), nemam decu, imam 34 godine, solidan posao, solidnu platu za naše uslove (sa kojom bez problema plaćam stan, račune, i sve što mi treba). Mnogima je to neverovatno, ali istim kvalitetom života živim i sa 500 dinara u džepu i sa 50.000. Novac smatram nužnim zlom i trudim se da ne zaradim više nego što mi je potrebno. Jer ako ja imam više, onda neko drugi ima manje. I ako bismo svi na planeti tako razmišljali, svi bi imali dovoljno, a svet bi bio mnogo lepše mesto.
U društvo i državu sam se hiljadu puta razočarao. Bivao sam i ogorčen do suza. I doživeo sam nepravdu na svojoj koži od državih institucija, i gledao nepravdu milion puta (kao i svi mi ovde). Ali sve je to, nekako, za ovih deset godina koliko radim ovde, se utopilo u neku oguglalost. I to me plaši, jer nije dobro oguglati. Kada oguglamo, postajemo roboti, sluge sistema koji ne valja. Baš ne valja.
I tako, prijatelji su odlazili, one koje sam viđao su se promenili, srećniji su, smireniji....kažu, žive živote gotovo bez ikakvog stresa. Najstresnije im je ono što pogledaju na RTS SAT televiziji i što pročitaju online u Blicu. Srećom, TV ne gledam već 15 godina, a novine ne čitam već godinu dana. I lepše je, mnogo lepše.
I tako, ponekad bih, ni ogorčen ni veseo, vođen nekim instiktom, kliktao i guglao razne sajtove za posao u Nemačkoj, u mojoj struci (IT). Nemačku sam odabrao jer sam puno puta putovao, imam prijatelje tamo, i sviđa mi se sistem - sređeno je prilično, a opet omladina pije pivo kao i u katoličkoj porti u NS-u. Nije sterilno kao u Švajcarskoj. Plus, geografski položaj je OK, nekako je na sredini Evrope, par sati avionom i stigneš gde hoćeš. Ili bar to meni tako izgleda.
I, naletim na jedan oglas, zanimljiv, odgovara mom znanju i iskustvu i kliknem. Pošaljem neki CV, koji već godinu dana nije editovan. Traži se samo engleski, ne traže znanje nemačkog. Plata po dogovoru. Grad mali, 30.000 stanovnika, na severozapadu, blizu mora i granice sa Holandijom. Rekoh, sto da ne. Hajde da probam, pa sudbina neka odluči ostalo.
I pozvaše oni mene. Zazvoni telefon sa +49.... brojem, i javim se ja. Zakažu mi telefonski intervju za određeni datum, u novembru 2015. U međuvremenu, stupim u kontakt sa čovekom iz Srbije koji radi baš u toj firmi, koji je otišao pre godinu dana, koji mi je veoma opširno preneo svoje iskustvo, i dao par jako dobrih insiderskih informacija. Taj čovek je i šerovao taj oglas i raširio ga po Srbiji, pa je upravo zahvaljujući njemu taj oglas i stigao do mojih očiju. Sta da kazem, nego jedno veliko hvala.
I kako su prolazili dani do intervjua, svi oni razlozi za i protiv su se motali po glavi. Na kraju sam bio toliko zbunjen da ni pola litra rakije nije moglo da razbistri stanje u glavi. Ali sam odlučio - zezaću se, biću na intervjuu iskren i opušten, neću se pripremati, pričaću kao da sam na kafici u gradu sa nekim. Pa neka malo i svemir umeša prste.
I tako i bi. I prođe taj intervju, koji je trajao oko 45 minuta, gde smo se više smejali i pričali o opštim stvarima nego o poslu :)
I nakon svega par dana, stiže mail - ponuda za posao! Veoma pristojna ponuda. Sa platom koja definitivno ne odgovara onome što ste čuli i čemu bi se mnog nadati od tog bogatog zapada, ali za mene samog, za početak, sasvim dovoljna. Jer, napominjem, novac mi nije motiv odlaska.
Kada sam otvorio mail i pročitao ponudu, znao sam da je to to. Znao sam da ću pristati, i odmah me je preplavila takva bujica osećanja. Tako je sve bilo izmešano i snažno da sada, dva meseca nakon toga, osećam odjek toga što sam u tom trenutku osetio.
I sreću i tugu. U ogromnoj količini. Istovremeno.
Pristao sam. Igra je počela.
No comments:
Post a Comment