Jedna losa strana gastarbajterskog zivota

Jedna  (po meni i jedina) loša strana ovog života preko je u tome što ste daleko od mnogih dragih ljudi, a pre svega od onih najbližih - od porodice. Bilo da je to primarna porodica iz koje ste potekli, bilo da je u pitanju vaša porodica koju ste osnovali ili radite na njenom osnivanju, ta razdvojenost teško pada.
I kada stvari idu nekim normalnim tokom, kada je manje-više sve u redu, ta razdvojenost nije toliko teška, više je kao kamenčić u cipeli koji žulja, ali ne pravi žulj. I kako vreme ide, navikavate se na taj kamenčić i uglavnom ga i ne primećujete.

Međutim, kada stvari krenu loše, kada nešto sa njima nije u redu, onda taj kamičak poraste, iskoči iz cipele i okači vam se oko vrata. I onda vas tera da hodate pogrbljeni, povijene glave, sumornog pogleda, tako da vam i osmeh postaje bolan. Kao da je odjednom gravitacija dvostruko jača i teško vam je da se borite sa njom. I još više je pojačano ne samo tom daljinom, već i time što ste ovde videli da neke stvari mogu mnogo bolje i humanije da se reše, i da za te neke loše stvari u Srbiji, pogotovo za nedostatak empatije onih kojima profesija nalaže da je imaju, nije kriva loša politika.
I tako, dani prolaze, a vi želite jako da ste uz njih, a fizički je neizvodljivo. Bilo bi izvodljivo, ali bi to značilo da bacite niz vodu sav trud i sve što ste uradili da dođete tu gde jeste i da započnete neki normalniji život, a znate da oni to ne bi želeli.
A kamen postaje sve teži i teži, a okolnosti su takve da samo možete da sedite i da čekate. I da očekujete najgore, a nadate se najboljem. Ne postoji ništa teže od tog čekanja.
Pravi savet kako se izboriti sa tim, jednostavno nemam. Nije loše pronaći nekako vremena, otići na dan-dva, iscimati se, i nekako se umiriti, ili pak dodatno uznemiriti. U mom slučaju je oboje.
I, naravno, ne bih bio sa Balkana da u ovakvim situacijama ne prizovem u pomoć crni humor. Setio sam se jednog luckastog potpukovnika iz vojske, koji je na svaku našu žalbu imao alan-fordovski odgovor, tipa "Šta ćete, deco, znam, nije lako, da je lako, ne bi bilo teško."
I uspem da se nasmejem malo, a da taj osmeh ne zaboli. Smislim bezbroj crnih dosetki na trenutnu situaciju, ali kako brzo dođu, tako brzo i nestanu i ne ostanu zapisane. Ipak nije red. Treba biti dostojanstven.
Ionako će se sve na kraju svesti na onu staru: "No pain, no gain".
Ono što je najvažnije, to je da shvatimo i uvek imamo na umu, da život ide unapred, nikada unazad. Da vreme teče uvek ka većim datumima. I da nije bitno kakva je bila prošlost, da je samo važan onaj put na kojem smo trenutno, kao i ono prema čemu taj put vodi. Sa trenutnom situacijom se borimo najbolje što umemo.
I na kraju, da citiram Gandalfa (tj. Tolkina):

“I wish it need not have happened in my time," said Frodo.
"So do I," said Gandalf, "and so do all who live to see such times. But that is not for them to decide. All we have to decide is what to do with the time that is given us.”