Kada sam krenuo na trening, već je uveliko pao mrak, a osećala se neka vlaga u vazduhu, uz onaj miris mora u blizini. Na treningu sam se zadržao malo duže od uobičajenih sat i po, malo ćaskao sa drugarima i tako stigao da se lepo odmorim pre nego krenem kući. Inače se sa treninga vučem kao prebijena mačka, ali sinoć sam se vraćao pun neke energije i nimalo umoran.
I po ko zna koji put od kada sam u ovom prelepom gotskom mestu, požalio sam što kraj sebe nemam ni opremu, a iskreno nemam ni dovoljno znanje, da nekom fantastičnom fotkom ovekovečim momenat. Jer zaista, momenat je bio kao iz neke mitske-fantastične priče.
Na samom početku ulice u kojoj živim nalazi se ta kuća, koja me je od prvog dana kada sam je video, fascinirala. Pravi gotski stil, stara malo više od 200 godina, od tamno crvene cigle, sada više tamne nego crvene, prilično uska i prilično visoka, na sredini dvorišta na malom brežuljku. Krov, kuce - pravi gotski, a dvorište je ograđeno ostacima stare kovane ograde i ostacima zida od istog materijala od kojeg je i kuća, u prilično nepravilnom kvadratnom obliku. Jedini ulazu dvorište je pravo sa ulice, kroz malo uvučenu, ozidanu lučnu kapiju, visoku oko 3 metara, sa teškim gvozdenim vratnicama. U dvorištu, na nekih pola puta do kuće, nalazi se jedno jedino drvo, visoko, vitko, i jako staro i olinjalo.
Kada sam izašao iz uskog prolaza, koji uvek koristim kao prečicu da stignem brže do moje ulice, bacio sam jedan pogled u desno, i ugledao kuću koja je izgledala fascinantnije nego ikada!
Magla se spustila, i bilo je jako vlažno, a jedan spiralni oblak magle se uvijajo oko same kuće, od prizemlja pa do samog vrha, nestajući u tami, dok su po dvorištu, kao neke džinovske vanilice, ležali razbacani isti takvi oblaćići. Zastao sam, i jedno minut dva posmatrao taj fantastičan prizor, diveći se savršenom spoju dela prirode i čoveka. Jednom starom metalcu i fanu epske fantastike, ovo je bilo kao ostvarenje snova - naći se u jednoj od bezbroj priča, i osetiti svim čulima taj ambijent.
I nakon minut-dva divljenja, čuje se bat koraka iz bočne ulice koja, i pojavljuju se muskarac i žena, elegantno obučeni. I kroz šapat, kao da ne žele da naruše taj momenat, pričali su i smejali se. Delovalo je kao da se vraćaju iz pozorišta gde se davala neka dobra komedija, pa su još uvek pod utiskom iste. Zastali su ispred kapije i pogledali prema kući. I stajali su tako dobrih desetak sekundi, verovatno diveći se prizoru. I onda su nastavili dalje, i nestali, kao što su se pojavili.
Shvatio sam da treba i ja da produžim dalje. Da ne treba predugo gledati u magiju, jer će ona nestati. Jer ti posebni momenti, ne bi ni bili momenti kada bi trajali mnogo dugo.
I razmišljam upravo o tome, o vremenu i o trenucima. I shvatam, zapravo doživljavam, ono što su dobri pisci često provlačili kroz svoja dela: savršen život ne čini konstantno savršenstvo. Savršen život čini život ispunjen sa što više tih posebnih trenutaka, u kojima doživimo ta posebna osećanja.
I da ne treba da žalimo što su kratko trajali i prošli, veća da otvorimo sebe za još bezbroj takvih momenata.
No comments:
Post a Comment