Ekstrovertna introvertnost

Manifestacija neke čovekove osobine, ne mora uvek biti onakva kako se očekuje.
I lakše je uvek analizirati drugoga nego sebe, prema sebi smo, nekako, pažljiviji, pazimo da ne povredimo sopstveni ego, i zato je gotovo nemoguće analizirati sebe - čak i onim iskusnima.
Svaki psihijatar ima (ili treba da ima) svog psihijatra.
Zato ću ja sada odabrati jednu svoju drugaricu, koja mi je po mnogim osobinama jako slična, samo je mnogo ekstremnija varijanta mene, kako bih bolje prikazao manifestaciju introvertnosti kroz ekstrovertnost, i pokušao da objasnim neke stvari. Ali ne samo to, već i kako bih olakšao sebi, jer uvek je mnogo lakše kada znate da niste jedini.

Ona je jedna potpuno zrela, odrasla, odgovorna osoba, koja prilično poznaje sebe, tako da je već bezbroj puta rekla to ljudima, naglasila im je da je introvertna, ali to joj niko ne veruje. Ne veruju joj jer ona je tu, vrlo aktivna na društvenim mrežama, gde deli svoje misli, svoje emocije, svoje stavove, čvrsto ih brani, deli sa nama gotovo sve lične emotivne momente, kao što su prizor Dunava kada se budi proleće, prve visibabe koje je videla na Fruškoj gori, radost neradnog dana i prostog leškarenja u krevetu, gomilu selifija smešnih-tužnih-ozbiljnih, radost nekih zajedničkih momenata sa svojim dečkom, tugu zbog neke od mnogih nepravdi na ovom svetu.....Ali, uprkos svemu tome, ona je veoma introvertna.

Znam za par situacija kada su se ljudi naljutili na nju jer im nije posvetila vreme/emociju/pažnju, u nekom jako bitnom trenutku za te ljude. Tada su za nju pomislili da je hladnokrvna. Da je, zapravo, sva ta njena prikazana ekstrovertnost, ništa drugo nego okrenutost samoj sebi - jednom rečju, sebičnost.
Međutim, poznajući je, i poznajući sebe, odlično znam da je u pitanju ništa drugo nego introvertnost. Jer i na svesnom i podsvesnom nivou, mi se borimo konstantno protiv nje, baš tim deljenjem svojih emocija preko društvenih mreža, jasnim i glasnim pokazivanjem svojih stavova pri raspravama o nekim temama, kao i na mnoge druge načine. Ali ne uspevamo u tome uvek. I jako često ne uspevamo onda kada je to zaista bitno - onda kada se najviše računa.
Jer postoje ti neki momenti, te neke situacije i ti neki događaji koji nas, jednostavno, zalede.

Da biste nas bolje shvatili, zamislite nas kao ljude koji žive u velikoj sobi, tamnih zidova, bez vrata, sa samo jednim malim prozorom kroz koji ne možemo da izađemo, ali kroz koji možemo da proturimo glavu i da vičemo, da iskazujemo svoja osećanja, svoju empatiju, i svoju birgu, kroz koji možemo da pokažemo svetu da smo tu, da postojimo, i da brinemo za svet i za sve u tome svetu.
Ali kada naiđu te situacije, onda nas one zakucaju u najmračniji, najudaljeniji deo te naše sobe, odakle se niti čujemo niti vidimo. Jednostavno, tada nas nema, a tada smo, možda, nekome najpotrebniji. To, međutim, nikako ne znači da mi nismo tu. U istoj smo toj sobi, samo par metara dalje, pa se ne vidimo, i isto mislimo i želimo kao kada nismo zakucani u taj mračni ugao, srce nam je uvek na istom mestu, samo što se ne vidimo i ne čujemo.

Zato, nemojte da nam zamerite i da nas shvatite pogrešno. Uvek smo mi isti, uvek vas volimo i mislimo na vas - samo što ponekad ne možete da nas vidite i da nas čujete, i retko ćemo vam to reći onda kada treba, jer eto...takvi smo.